Писмо једне васпитачице несташном дечаку

15 марта, 2020

Коста је био дечак у вртићкој групи. Имао је брата близанца. Смеђокос, брз и неуморан. Волео је и хтео све да проба, у свему да учествује. Кад кажем у свему да учествује, мислим дословно у свему. Подједнако у свим планирам активностима и у упадању у невоље.

У том вртићу, тада, постојала је „клупа размишљалица“. На ту клупу седали би они који „нису били добри“ да размишљају. Да ли је њихово понашање у реду, да ли то тако треба, и томе слично.
Група као група била је сјајна. Као и у свакој групи, било је оних који нису марили много за правила понашања, као и за било каква друга правила.

Тог дана, падала је киша. Јако, као да неко сипа воду из канте. Напоље се тог дана није могло, па смо колегинице и ја одлучиле да наставимо са активностима.

Али, да се вратим на Косту. Коста је од милоште био Коле.

Коле је тих дана био скоро свакодневно у групици оних који не поштују правила понашања, најблаже речено.

Тог дана је након низа покушаја изнуде опроштаја на „лепе очи“ завршио на клупи размишљалици. Тада сам имала јаслену групу, а клупа за размишљање била је баш преко пута наше собе. Када би врaта била отворена, јасно би се видело ко седи на њој и шта ради.

– Коле, шта радиш ту?
– Размишљам.
– Ниси био добар или…?
– Нисам.

Коста је познат по томе што је апсолутно увек говорио истину и признавао своје грешке.

– Па, шта си забога урадио?
– Трескао сам вратима!!! (рече већ помало љут што га ја ту пропитујем)
– Па добро, ајде ми сад реци, је л’ мислиш да је такво понашање у реду?“
– Није. Знам да је ружно. Али, био сам мало љут.
– Драго ми је да знаш и кажеш да си погрешио, али… изгледа да се не секираш много што се другари тамо играју, а ти седиш ту?
– Не секирам се – каже он већ мало ведрији. Ставио је руке иза главе, и мени се замало искрао осмех.
– Зашто да се секирам? Зашто када ћу сутра опет бити тамо?

Насмејах се кришом. Или је унапред знао да ће учествовати у новој вртић-револуцији, или је био такав даса да је подигнуте главе, унапред прихватао сваку „казну“ иако ова клупа није била предвиђена, нити је имала за циљ да буде казна, било какав вид казне. Био је то начин да се мало поразмисли о неким поступцима, малим грешкама које се подвуку сваком детету, да мало створимо свест о неким стварима важним за њих.

У данима који су следили, Коста је, кад год би могао користио ситуацију да дође ту. Баш у време кад ја нисам затрпана послом, када јасленци спавају, и слично.

Разговарали смо сваки пут, кад год је то било изводљиво. О породици, о вртићу, о другарима. Причао ми је са ким највише воли да проводи време, и да једва чека лето јер тада он и браћа иду на море са мамом и татом. А тамо, на том мору, постоји неки, како он каже, „фантастичан сладолед, који се точи.” Сазнала сам и да већ увелико има симпатију, и да због ње „понекад прави глупости“. Нећу вам открити ко је. То би значило да сам одала пријатељеву тајну.

Тих дана, водила сам свој дневник. Из тог вртића сам прешла у други.
У свој дневник, написала сам тада:

“Драги Константине,

Надам се да ти је лепо у новом окружењу и са новим другарима. Волела бих, и ако ово никада нећеш читати, да ти кажем да заувек у себи сачуваш тог немирка сањалицу. У годинама које су пред тобом, требаће ти, као и свакоме од нас, неки кутак у који ћеш моћи да се склониш, да ту мало седнеш и размишљаш.

Ако дозвољаваш, предложила бих ти неку лепу клупицу са погледом на реку.

Пронађи је за себе, купи у нашем граду сладолед на точење, себи и својој симпатији (заувек то зови симпатијом, слађе је), и увек се враћај својој размишљалици.

Не дај времену да ти скине тај твој осмејак са лица, читај књиге, путуј, дружи се, певај. Тренирај неки спорт ако желиш.

И увек се, увек, враћај својој клупици.

Толико ћеш одговора пронаћи седећи на њој.

Твоја васпитачица, Сања.

Аутор: Сања Митић Станојевић, васпитачица, мама, аутор блога saninaobloga.video.blog

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама