Možda vam se čini da će se ova tema odnositi samo na studente. Ali, ona je zapravo vrlo opšta i može svakome biti od koristi: roditeljima predškolaca, osnovnoškolaca, srednjoškolaca; srednjoškolcima, studentima; masterašima ili doktorašima; onima koji se neformalno obrazuju putem različitih kurseva, seminara, tribina; onima koji imaju želju da povećaju svoje znanje, povežu ga, bolje integrišu…
Najopštije rečeno, učenje obuhvata sticanje određenih znanja i veština, načina ponašanja, stavova… Nekada nam se čini da lako i brzo usvajamo neka znanja ili veštine, a nekada nam za to treba dosta energije i truda. Nešto, naravno, zavisi od genetskog materijala sa kojim smo rođeni, nešto malo više od naših afiniteta, prethodnog iskustva i trenutne motivacije, ali – pokazalo se, najviše od načina na koji to pokušavamo postići.
Često možemo čuti mnoge mlade kako kažu da „ne mogu da se skoncentrišu“ na neki sadržaj. Šta znamo o koncentraciji?
Koncentracija je jedan od vidova pažnje. Pažnja može biti selektivna (fokusirana), kada određene stimuluse zanemarujemo (koncentrisani smo – fokusirani samo na određeni materijal), ili podeljena, što često nazivamo „multitaskingom“. Oba oblika pažnje imaju i svoje vrednosti i svoje mane, naročito ako nemamo izvestan stepen kontrole nad tim procesom. Onda se dešava da ne možemo usmeriti pažnju na nešto što nam je bitno, ili bi trebalo da nam je važno, ili da ne možemo da ne primetimo nešto što je krajnje nevažno i samo nam opterećuje memorijski aranžman.
Često nam se dešava da nam tokom učenja „lutaju misli“. Nekada smo svesni toga, a nekada nismo. Kada smo svesni, lakše identifikujemo šta je to što nas ometa, pa tu prepreku možemo otkloniti. Kada nam razlog dekoncentrisanosti nije pri svesti, ono što se najčešće dešava je gubljenje vremena. Teško je dovesti u svest i baviti se nečim što nije prijatno, i što nam u tom momentu nije primarno. Brinemo što ne možemo učiti, pokušavamo odmoriti (a da ne znamo od čega), brinemo što nećemo uraditi šta smo osmislili, brinemo…
Anksioznost je vrlo čest pratilac učenja i polaganja, javlja se u vidu zabrinutosti, straha od neizvesnog rezultata i straha od neuspeha. Ova, ispitna anksioznost, može biti prisutna u svim situacijama kada neko procenjuje naše sposobnosti, postignuća, vrednosti… Povezana je sa niskim samopoštovanjem, negativnim stavovima prema školi/fakultetu, zavisnosti i pasivnosti, nepovoljnim statusom među vršnjacima, lošim odnosima sa profesorima… Ukoliko govorimo o studentu, neretko je situacija sledeća – oseća anksioznost zbog mogućeg neuspeha, javlja se stid, strah, bespomoćnost, a zatim se ispitna situacija napušta ili do nje uopšte ne dođe. Time se anksioznost ne smanjuje, naprotiv. A onda ulazimo u začarani krug, samo što vremenom postaje teže.
Tehnika vizuelizacije u ovom slučaju može biti plodotvorna. Kada legnete da spavate, zamišljajte predispitnu i ispitnu situaciju, zamišljajte kako odgovarate na pitanja (što služi kao specifičan uvid da li nešto od gradiva treba proći ponovo). A zatim zamislite da ste položili, zamislite osećaj i … doživite ga celim svojim bićem.
U osnovi problema sa učenjem mogu biti različiti uzroci, a među najčešćima su: nedostatak unutrašnje motivacije, perfekcionizam, nedostatak radnih navika i nepoznavanje efikasnih metoda učenja, niska tolerancija na frustraciju, samosabotiranje, itd. Neretko problemi sa koncentrisanjem i učenjem zapravo predstavljaju posledicu, a ne problem. Dakle, malopre pomenute brige (različitog uzroka) mogu izazvati probleme u školi / fakultetu / nekom drugom polju učenja. To se dešava kada se, na primer, inatimo roditeljima; kada shvatimo da to usmerenje nije bila naša želja, već nam je na neki način nametnuta; a može biti i odraz ideje da „nismo sposobni za tako nešto“. Ipak, hajde da se u ovom tekstu pozabavimo konkretnim strategijama i metodama, praktičnim savetima, koji nam mogu biti od pomoći, ako uzrok problemu sa učenjem nije intiman, psihološki sadržaj snažnog intenziteta..
Verovatno ste više puta do sada čuli da stručnjaci savetuju „radni kutak“. I verovatno vam već zvuči otrcano i nevažno. Ipak, nije. Da li ste se potrudili da primenite ovaj savet? Ima više objašnjenja zašto je korisno imati prostor rezervisan za učenje i rad. Prvo, to je prostor koji nema mnogo spoljnih smetnji, u smislu kompjutera, televizora (a ne bi trebalo ni mobilni telefon da bude u blizini). Nema mnogo šarenila, opremljen je minimalno, u skladu sa potrebama vezanim za učenje. Drugo, taj prostor je osvetljen, vaše telo je u sedećem položaju, što podstiče na budnost i radno angažovanje. Treće, veliki procenat ljudskog pamćenja vezan je za vizuelni doživljaj, što znači da će, nakon izvesnog vremena navikavanja, mozak sam početi da percipira taj prostor samo za jednu namenu.
Vremenski plan je takođe vrlo značajan. Postavljanje jasnih, konkretnih, merljivih ciljeva, u određenom vremenskom roku, uz planiranu nagradu. Važno je da se nakon uspešno postignutog cilja (što ne mora biti nešto krupno poput upisa na željeni fakultet, nego na primer naučen isplanirani sadržaj za taj dan) nagradite, zahvalite sebi, počastite se i opustite. Organizam tako najprostije spaja uspešno učenje i savladavanje cilja sa nagradom, što naredne epizode učenja čini lakšim.
Učenje treba posmatrati kao proces, i u tom smislu zahteva priličan angažman od strane „učenika“. Delove sadržaja koji nije najjasniji treba uprostiti, dovesti do nivoa elemenata a onda ih spajati (probajte, zanimljivo je igrati se naučnika). Pronalaskom objašnjenja dolazite do razumevanja. Primerima (iz knjige ali mnogo više iz) svakodnevnog života moći ćete lakše zapamtiti. Uvek je korisno da pokušate nekome neupućenom u taj sadržaj objasniti šta je to što ste savladali, čime sebe stavljate na svojevrstan test, sa niskim nivoom tenzije.
Efikasnim se pokazalo da se prvo pregleda i površno pročita čitav materijal (npr. iako je potrebno spremiti kolokvijum tj. deo knjige – pročitati celu). Time se stiče kompletniji utisak o onome šta nas čeka, a neretko nam i spontano dođe na pamet neka ideja za najbolji pristup gradivu.
Pogodno je poznavati bioritam, kako bismo lakše odredili koje nam je najproduktivnije vreme za učenje. Uglavnom se preporučuje da se „najgadnija žaba pojede prva“ (u smislu najteže ili najobimnije gradivo nauči prvo). Drugi stručnjaci preporučuju da se nešto lakše uradi prvo, kako bi nas motivisalo i podstaklo da radimo dalje, ali onda postoji rizik da ćemo usporiti ili odustati kada dođe teži deo. Razmislite sami sa sobom, argumentima objasnite zašto vam je jedna opcija bolja od druge, i … počnite!
I učenje je proces koji zahteva određeni stepen introspekcije, odnosno uvida u sopstvene snage, mogućnosti, slabosti, potencijale. Važno je da spoznate koji vam je stil učenja do sada najviše odgovarao. Postoji više podela stilova učenja, a najčešći je na: vizuelni stil (učenje putem crtanja šema, slikama koje asociraju, podvlačenje šarenim markerima – pri čemu je svaka boja vezana samo za jednu stvar, npr. žuta za definicije, crvena za imena autora, zelena za godine, i slično, snimanje tokom obnavljanja pa gledanje snimka radi dalje obnove naučenog, vođenje beleški tokom časova ili predavanja), auditivni (veliki broj informacija može da se upamti na samom predavanju, učenje naglas, snimanje glasa tokom čitanja pa preslušavanje, učestvovanje i razvijanje diskusija sa kolegama), logički (povezivanje informacija, strategijski pristup novim saznanjima, integrisanje sa prethodnim), socijalni stil (učenje sa kolegom ili kolegama). Naravno, većina nas može da uči različitim stilovima, ali je za jednu grupu sadržaja koji se uči adekvatniji jedan metoda, ili nam je jedan generalno dominantniji. Čim uspete da se pronađete u nekoj kategoriji, moći ćete detaljnije osmisliti načine poboljšanja tehnike učenja. Uvek je bolje aktivno učiti, koristiti različite principe, kao što su preslišavanje naglas, učenje u grupi, postavljanje pitanja, mapiranje, vizualizacija.
Suština aktivnog učenja može se sjajno opisati Frenklinovim citatom: „Reci mi i ja ću zaboraviti, pokaži mi i ja ću možda zapamtiti, uključi me i ja ću razumeti.“ Nažalost, naš školski sistem najčešće nema dodira sa ovom „preporukom“, te je na vama da je praktikujete. Usudite se na razvoj.
Dozvolite sebi da eksperimentišete, bez rigidnosti i „moranja“. Ostavite sebi prostor za konstruktivnu kritiku. Kao što je još Pikaso rekao: „Inspiracija postoji, ali te mora naći dok radiš“. Verovatno danas niste mnogo zainteresovani za učenje. Pitajte se još jednom – da li ste zainteresovani za cilj?
Nikolić Sandra
Psihoterapeutkinja pod supervizijom
Izvor: lekariduse