Eksterni evaluator (spoljna inspekcija)

 

Ministarstvo prosvete je uvelo nešto što se zove eksterni evaluator (spoljna inspekcija). To su ljudi koji dolaze da ocene rad škole i nastavnika. Međutim  evaluatore baš briga  za obrazovanje ili znanje učenika. Njih zanima birokratija i ništa više. Oni su tu da ocene profesorske planove, planove za pripreme, sveske, beleške, zapisnike timova, itd… Ocenjuju čak i stanje mokrih čvorova u VC-ima, kao i stanje inventara. Jedna škola u Nišu sa vrlo visokim prosekom ocena, kao i odličnim rezultatima na republičkim takmičenjima je dobila ocenu nula (od 4) jer je inventar bio u lošem stanju.

Uveli su nešto i što se zove profesorsko samovrednovanje. Svaki profesor ocenjuje samostalno svoj rad, a te ocene kasnije proveravaju posebni „evaluatori“ (koji nemaju veze sa goreopisanim). Najinteresantnije  je što te evaluatore bira školska uprava. Ne prolaze nikakav poseban trening, ne zna se ko ih je odredio i zbog čega.

Obavezno usavršavanje.

Svaki profesor je u obavezi da pohađa određen fond časova stručnog usavršavanja (44 van škole, oko 60 u samoj školi). To opet drže kojekakvi ljudi za koje se ne zna po kom su osnovu kvalifikovani da drže edukaciju. Ne zna se ni ko im daje dozvolu i ko ih bira. Profesori moraju da plate te časove, a te pare im se ne refundiraju. Ne moram da pominjem da je ta edukacija uglavnom beskorisna, jer se ništa korisno ne nauči.

Još jedna glupost birokratije je – roditeljski dnevnik. Profesori moraju da vode sveske o posetama roditelja, i to do tančina – po principu on je rekao, ja sam rekao. Škakljivi i strogo poverljivi razgovori završavaju tu. Te sveske opet prate raznorazni evaluatori… Zanima me da li ministra zaista zanima to što mali Jovan iz Donje Moštanice ne prati nastavu kako treba jer mu se roditelji razvode, a on piški u krevet svako veče.

Planovi, planovi, planovi.

Profesor mora da planira sve unapred. Od nastave preko pismenih vežbi u sledećem polugodištu do toga šta će da radi ako ima određen broj slabih ocena u odeljenju. Da li je majka dobra ako isplanira šta će da kuva svaki dan za ručak, ili ako odredi detetu unapred sa kojim će igračkama da se igra. Da li doktori na osnovu jednih analiza odrede terapiju za ceo tok bolesti bez daljeg praćenja i novih analiza?

Čini se kao da profesori sve rade osim što prenose znanje svojim učenicima…

Naravno tu nije samo ministarstvo krivo, postoje i loši profesori.Ti profesori ne poznaju materiju koju predaju, i generalno su pogubni po prosvetu. Sindikati prosvetara su mač sa dve oštrice. Koliko god oni držali prosvetu na kakvom-takvom nivou, oni štite i loše profesore.

Preći na ključni faktor u obrazovanju i razvoju dece.

Roditelji

Mnogo puta kažem ovu rečenicu: „Nisu deca kriva, roditelji su loši“.

Deca ne znaju mnoge stvari i ne mogu da razmišljaju uvek logično i kako treba. Roditelj je prvi tu koji treba da vaspita, usmeri i zainteresuje dete za školu. Učitelj je tu da zajedno sa roditeljem pomogne detetu da odraste i da se spremi za ono što se zove život. Nekako mi se čini da roditelji danas ne brinu mnogo o svojoj deci. Ne pričaju sa svojom decom, ne vaspitavaju ih, ne uče ih. Decu im vaspitava internet, TV, vršnjaci i društvo.  Roditelji vrednuju nastavnike, i to samo tako što im love greške. Njihovi mezimci su najpametniji, najbolji, najlepši. Profesor je kriv ili je loš(ne sporim da ima takvih slučajeva). Inspekcije koje dolaze svaki dan u škole zbog anonimnih prijava roditelja. Anonimne uglavnom zbog loših ocena. Roditelj se žali inspekciji da je profesor prestrog, a ne sme da imenom i prezimenom prijavi, isključivo jer nije siguran u znanje svog deteta. A nije siguran jer ne poznaje sopstveno dete… Roditelji gaze nastavnike, deca gaze nastavnike, ministarstvo gazi sve redom, a samo dobre profesore je suštinski briga za tu decu. Oni loši su tu samo da zarade pare…

Izvor: etfovac.com