Зашто је емоционална интелигенција тако важна у подизању детета?
Контролисање забринутости приликом извођења великог пројекта, контролисање беса приликом проласка кроз брачни конфликт, контролисање страха приликом пријављивања за посао – уопште способност људског бића да контролише своје емоције на здрав начин одредиће квалитет његовог живота много више него његов ИQ. Психолози су ову способност почели да називају ЕQ, односно количник емоционалне интелигенције.
Емоционално самопознавање и самоприхватање, осетљивост на туђе сигнале, емпатија (која може бити дефинисана као способност да видите и осетите нешто са тачке гледишта неке друге особе), као и способност да се забринутост регулише причом о стварима које носе емоционални набој, представља конструктиван начин
Количник емоционалне интелигенције вашег детета је повезан са вама. Питање је како поставити солидне основе.
1. Узмите своје дете у наручје када то жели и брзо одговорите на његов плач
Висок IQ почиње у доба инфантилности, од најранијег узајамног деловања између бебе и родитеља, из чега се код бебе развија осећање сигурности и поверења.
Прочитајте и Како се развија емоционална интелигенција
2. Умирите своју забринутост
Пре готово сто година психолог Хари Стак Саливан изнео је идеју да се забринутост родитеља преноси на дете. Недавно истраживање потврдило је да родитељски додири, гласови и покрети могу или смирити дете, или покренути његову забринутост.
3. Помозите детету да научи да се само утеши
Познато је да беба учи да се теши прво тако што је неко други теши. Из тога беба стиче искуство да су њене физичке и емоционалне потребе нешто што се може контролисати и што може да се толерише. Бебин нервни систем почиње да поставља основу за самосмиривање касније у животу. То значи да се бебин мозак и нерви не развијају адекватно уколико је родитељ не узима у наручје и теши када је узнемирена.
Бебино искуство обухвата потребе које се не сматрају претњом по живот (као што је неутољена глад, одсуство особе која брине о њима). Бебе бивају преплављене емоцијама. Без утехе која им је потребна, њихов нервни систем не изграђује путеве који ће јој касније дозволити да се сама утеши. Као мало дете имаће много проблема да научи да се само утеши или контролише, јер такво дете свако осећање узнемирава. На крају, то може довести до катастрофе и такво понашање ескалира.
У каснијем детињству осећање потребе, страха или беса може бити окидач за напад забринутости или панике, наводећи дете да реагује јер не уме да толерише своја осећања, нити уме да се умири.
Прочитајте и Интелигенција није исто што и памет – ево теста који то доказује
4. Прихватите и препознајте осећања детета
Можете (и потребно је) да ограничите акције свог детета, уколико има потребе за тим. Научите дете да не може да бира своја осећања, као што није могло да одабере своје руке или ноге, али да може и мора да одабере шта ће урадити поводом тих осећања.
5. Када дете осећа сумњу, саосећајте са њим
Ваша саосећајност и прихватање помажу детету да прихвати своје емоције. То му помаже да се позабави својим осећањима и настави даље. Ваша емпатија учи дете да његов емоционални живот није опасан, није разлог за посрамљеност, да је универзалан и може да се контролише. Дете учи да није само. Такође учи да су и његове мање пријатне особине прихватљиве, што значи да је цело прихваћено. Уз то учи да разуме и прихвати себе.
6. Не покушавајте да детету одвучете пажњу са осећања
Немојте изазивати осећај стида код детета када се повреди реченицама типа „Таква огреботина не боли.“ или „Велики дечаци не плачу.“. Обратите пажњу на повреду, покажите саосећајност, пустите дете да вам покаже шта се догодило и дајте му мало времена да обради догађај. Тада ће дете бити спремно да крене даље.
7. Сузбијање не даје резултате
Неодобравање страха или љутине неће спречити дете да има оваква осећања, али може га присили да их сузбије.
Сузбијена осећања не нестају као она осећања која се отворено покажу. Она су само у замци и траже начин како да се ослободе. Пошто нису под свесном контролом, нагло се појаве у модификованом облику, као на пример када предшколарац шутира сестру, када седмогодишње дете има ноћне море, или када се код једанаестогодишњег детета појаве нервозни тикови.
Прочитајте и На који начин је интелигентно ваше дете?
8. Активно слушање готово увек помаже да се распрше интензивна осећања.
Прихватање дететових осећања и размишљање о њима не значи да се слажете са тим осећањима или да их одобравате. Само показујете детету да их разумете. Слушајте и размишљајте.
9. Помозите детету да научи да решава проблеме.
Када деца (и одрасли) осећају да се њихова осећања разумеју и прихватају, та осећања углавном губе набој и почињу да ишчезавају. Ово оставља отворена врата за решавање проблема. Понекад дете то само ради. Некада му је потребнаа ваша помоћ за то.
Уздржите се од нагона да решавате проблем уместо детета уколико вам то не тражи. То детету шаље поруку да немате поверања у његову способност да само реши проблем.
10. Једна од најважнијих вештина коју можете поклонити детету је конструктивно контролисање љутине.
Када је дете љуто потражите испод површине бол или страх од кога се дете том љутином брани. Сетите се да дете учи од вас. Користите речи, не силу. Не дозволите да љутина ескалира. Слушајте дете.
11. Обликујте емоционалну интелигенцију.
Дете ће радити оно што види од вас. Да ли се брецате на људе када сте под стресом? Имате ли мање нападе беса када ствари не иду добро? Можете ли остати смирени током дискусија испуњених емоцијама? Да ли показујте саосећајност када неко искаже осећања? Све то радиће и ваше дете.
Прочитајте и Да ли је оно што одређује интелигенцију предиспозиција која се …
12. Интервенишите пре него што изгубите контролу над својим осећањима.
Сваки пут када ухватите себе да вичете на дете схватите да је грешка до вас. Не само због викања, већ што нисте интервенисали на ефикасан начин пре него што је вика постала неопходна.
Кад год од детета тражите да уради нешто више пута то значи да нисте били ефикасни и онда долази до викања.
Без обзира на то о чему се ради, ставите јасно до знања да оно што сте тражили да се уради нећете поново разматрати, али учините то док сте још увек смирени. Задржите смирени тон и научићете дете нешто корисно о томе како да се контролише.
Уколико завршите са викањем и дете ће то научити. То није ништа корисно, већ је јако штетно као модел понашања на основу кога уче како да се носе са својим осећањима, копирајући вас.
13. Не умањујте дететово емоционално самопознавање.
Поштујте осећања детета према другима. Уколико дете не воли да га неки рођак грли, научите га да се рукује. Ако предшколско дете одбије да се поновово игра са неким дететом на игралишту чујте због чега је тако и покушајте да му помогнете да реши проблем, али у сваком случају, дозволите детету да само одабере са ким ће се играти.
Потврдите дететову способност да верује својим осећањима, укључујући и нелагодност коју може да осећа. Деци је потребно да од најранијег доба доносе сопствене одлуке о односима са другима.
14. Научите дете да говори о тешким стварима.
Многи изазови могу да стоје пред вашим дететом – физички се разликује од друге деце, отац је одсутан, има потешкоћа у учењу, усвојено је, предстојећи развод родитеља, деда је алкохоличар. Или је детету једноставно тешко да вам каже да је преплашено од теста у школи, да се осећа као да га тренер све време критикује, да га друга деца у школи задиркују.
Свако дете има проблеме о којима се боји да дискутује. То су проблеми код којих су му Ваша подршка и вођство најпотребнији. Наравно, прво ви треба да превазиђете сопствену нелагоду око проблема. Немојте осећати кривицу.
Потребно је да вам дете редовно износи оно што га мучи. Један од добрих начина је да искористите неколико мирних тренутака у мраку, пред дететово спавање и питате дете како му је прошао дан. Шта је било лепо, а шта тешко?
Запањујуће је како комбинација мрака и предстојећег спавања зна да буде стимулативна и помогне резервисаној деци да се отворе.
Извор: http://superdete.com/