Zašto je emocionalna inteligencija tako važna u podizanju deteta?
Kontrolisanje zabrinutosti prilikom izvođenja velikog projekta, kontrolisanje besa prilikom prolaska kroz bračni konflikt, kontrolisanje straha prilikom prijavljivanja za posao – uopšte sposobnost ljudskog bića da kontroliše svoje emocije na zdrav način odrediće kvalitet njegovog života mnogo više nego njegov IQ. Psiholozi su ovu sposobnost počeli da nazivaju EQ, odnosno količnik emocionalne inteligencije.
Emocionalno samopoznavanje i samoprihvatanje, osetljivost na tuđe signale, empatija (koja može biti definisana kao sposobnost da vidite i osetite nešto sa tačke gledišta neke druge osobe), kao i sposobnost da se zabrinutost reguliše pričom o stvarima koje nose emocionalni naboj, predstavlja konstruktivan način
Količnik emocionalne inteligencije vašeg deteta je povezan sa vama. Pitanje je kako postaviti solidne osnove.
1. Uzmite svoje dete u naručje kada to želi i brzo odgovorite na njegov plač
Visok IQ počinje u doba infantilnosti, od najranijeg uzajamnog delovanja između bebe i roditelja, iz čega se kod bebe razvija osećanje sigurnosti i poverenja.
Pročitajte i Kako se razvija emocionalna inteligencija
2. Umirite svoju zabrinutost
Pre gotovo sto godina psiholog Hari Stak Salivan izneo je ideju da se zabrinutost roditelja prenosi na dete. Nedavno istraživanje potvrdilo je da roditeljski dodiri, glasovi i pokreti mogu ili smiriti dete, ili pokrenuti njegovu zabrinutost.
3. Pomozite detetu da nauči da se samo uteši
Poznato je da beba uči da se teši prvo tako što je neko drugi teši. Iz toga beba stiče iskustvo da su njene fizičke i emocionalne potrebe nešto što se može kontrolisati i što može da se toleriše. Bebin nervni sistem počinje da postavlja osnovu za samosmirivanje kasnije u životu. To znači da se bebin mozak i nervi ne razvijaju adekvatno ukoliko je roditelj ne uzima u naručje i teši kada je uznemirena.
Bebino iskustvo obuhvata potrebe koje se ne smatraju pretnjom po život (kao što je neutoljena glad, odsustvo osobe koja brine o njima). Bebe bivaju preplavljene emocijama. Bez utehe koja im je potrebna, njihov nervni sistem ne izgrađuje puteve koji će joj kasnije dozvoliti da se sama uteši. Kao malo dete imaće mnogo problema da nauči da se samo uteši ili kontroliše, jer takvo dete svako osećanje uznemirava. Na kraju, to može dovesti do katastrofe i takvo ponašanje eskalira.
U kasnijem detinjstvu osećanje potrebe, straha ili besa može biti okidač za napad zabrinutosti ili panike, navodeći dete da reaguje jer ne ume da toleriše svoja osećanja, niti ume da se umiri. (više…)