Vakcinišemo se protiv raznih bolesti, kupujemo polise osiguranja, ugrađujemo alarme u kuće, stanove i automobile, spremamo hranu da ne izumremo preko zime, a onda – padnemo ispit, ostanemo bez posla, ostavi nas partner, izneveri prijateljica, izgubimo omiljene naočare (sve zajedno ili pojedinačno) i – slomimo se. Šta (ni)smo radili kao roditelji ako se i naše dete jednoga dana nađe u takvoj situaciji? Kako ga možemo psihološki ojačati da bude otpornije na životne izazove?
Prof.dr.sc. Majda Rijavec i prof.dr.sc. Dubravka Miljković sa Učiteljskog fakulteta u Zagrebu na konferenciji „Mliječni zub” govorile su o epidemiji popustljivog vaspitanja i psihološkom vakcinisanju, pojmu koji je američki psiholog Martin Seligman uveo u svojoj knjizi „Optimistično dete”. „Kad bih ja danas bio mlađi naučnik, i dalje bih se bavio imunizacijom. Ali umesto da decu štitim fizički, činio ih to na vaš način. Imunizovao bih ih psihološki. Proverio bih mogu li se takva deca bolje odupreti obolenjima – i mentalnim i fizičkim“, rekao je Seligman.
Fizički se vakcinišemo gotovo svi, ali kako psihički?
Profesorke Rijavec i Miljković govore o naučenoj bespomoćnosti, odnosno o tome kako smo naučili da odustajemo umesto da pokušavamo da promenimo stvari. Upravo zbog toga je deci i mladima danas teško da se oporave se od neuspeha i padova. Danas je prisutna tzv. epidemija popustljivog vaspitanja koja je zapravo poziv roditeljima da preuzmu odgovornost za svoju decu i pruže im ono što im stvarno treba da bi rasla, razvijala se i naučila da vole. Gde, zapravo, roditelji greše
preterano davanje – previše odeće, aktivnosti, igračaka, zabave, zajedno sa kulturom „Hoću sve odmah i sada”, koja nameće ideju instant uspeha, a težak rad i zalaganje nisu važni. Povećava se opsednutost sobom, a potkopava otpornost, a uz to ide i nedostatak samokontrole
prezaštićenost – „Obmotavanje u pamuk”: tzv. helikopter roditelji koji ne žele da deca iskuse bilo šta negativno, štite ih od svega te na taj način potkopavaju otpornost, a upravo se savladavanjem teškoća razvija otpornost
slaba struktura – dete dominira u porodici, nema dužnosti, malo je pravila i/ili se ne traži pridržavanje pravila
Najveći problem popustljivog vaspitanja: kad dete postane šef
Zašto popustljivo roditeljstvo na duži rok nije pametna ideja?
Svi želimo sreću, kako za sebe, tako i za svoju decu te je ostvarujemo spoljnim i unutrašnjim ciljevima. Spoljni ciljevi zavise od okolnosti i na njih ne utičemo lako. Oni uključuju novac, lepotu (imidž) i slavu, a ukoliko prevladavaju – možemo postati zarobljenici statusnih simbola, slobodnih aktivnosti i mode. S druge strane, unutrašnji ciljevi odnose se na lični rast i razvoj, doprinos zajednici i emocionalnu bliskost. Unutrašnji ciljevi povezani su s većom psihološkom dobrobiti, a spoljni ciljevi ne povećavaju već čak ponekad i smanjuju psihološku dobrobit.
Upravo dugoročno popustljivo roditeljstvo sa sobom nosi posledice, odnosno veću usmerenost na spoljne ciljeve, više anksioznosti, veći rizik za depresiju i nezainteresiranost za druge (osim u slučaju lične koristi).
Kad govorimo o podizanju deteta, treba naglasiti da usmeravanjem i pomaganjem detetu da prepozna važnost unutrašnjih ciljeva dugoročno psihološki jačamo dete i pomažemo mu da razvije psihološku otpornost. S druge strane, kada smo kao roditelji previše popustljivi, kada nemamo jasnu strukturu – deca počinju da cene spoljne ciljeve i na taj način shvataju sreću.
Kako razviti psihološku otpornost?
Kako bi dete razvilo psihološku otpornost, roditelji treba da postave prave izazove (ciljeve koji su za jednu stepenicu viši od onoga što dete može). Dalje, treba promeniti perspektivu i umesto govorenja da su negativne emocije loše, treba zapamtiti kako su one važne. Iako nema istog recepta za sve, važno je da roditelji znaju da deca testiraju granice, a previše davanja, prezaštićenost i slaba struktura dovode do kreiranja spoljnih životnih ciljeva, a time i manje srećnog deteta.