Умеће љубави је књига којој се враћамо, а оно што Ерих Фром открива о односу мајке и детета као и о мајчинској љубави увек нас инспирише… Мајчинска љубав према детету које одраста можда је најтежа од свих љубави…
Мајчинска љубав је, по својој природи безусловна. Мајка воли новорођенче не зато што је дете испунило било какав специфични услов или удовољило неком специфичном очекивању, већ зато јер је њено дете.
У идеалном случају, мајчина љубав не спречава дете да одрасте, не покушава да искористи његову беспомоћност. Мајка треба да верује у живот, стога не сме да буде превише узнемирена да не би дете заразила својом тескобом. Жеља за независношћу детета и коначног одвајања од ње треба да буде део њеног живота.
Најочигледнији пример осетљивости према другом људском бићу налазимо у пријемчивости и осетљивости мајке према њеној беби. Извесне телесне промене, захтеве, узнемирености, она примети пре него што се отворено испоље. Она се пробуди кад беба заплаче, док је други, много јачи звук не би пробудио. Све то значи да она има осећај за животне манифестације детета; она није узнемирена или забринута, већ у стању опрезне равнотеже, пријемчива за сваку значајну комуникацију која долази од детета.
Веровати у неку особу значи још и имати веру у могућности других. Најрудиментарнији облик те вере је вера мајке у новорођенче: да ће живети, расти, ходати и говорити.
Мајка не сме бити само „добра мајка”, већ и срећна особа, а овај циљ многи не постижу. Није потребно ни говорити колико то утиче на дете. Љубав мајке према животу лсто је тако прелазна као и њена тескоба.
Баш због алтруистичког, несебичног карактера, мајчинска љубав је сматрана највишим обликом љубави и најсветијом од свих емоционалних веза. Међутим, изгледа да мајчинска љубав до пуног израза не долази у љубави према одојчету, већ у љубави према детету ко је одраста.
Ниједан објективан посматрач нашег западног живота не може да сумња у то да је љубав – братска љубав, мајчинска љубав, еротска љубав – релативно ретка појава и да су њено место заузели бројни облици псеудољубави који су, у ствари, облици дезинтеграције љубави.
Да љубав садржи бригу најочигледније је у љубави мајке према детету. Никакво уверавање у њену љубав не би нам звучало искрено када бисмо видели да она своје одојче занемарује, да га не храни редовно, да му не обезбеђује физичку удобност; али, њена љубав оставља на нас утисак ако видимо да се брине за своје дете. У томе нема разлике чак ни код љубави према животињама или цвећу. Кад би нам нека жена рекла да воли цвеће, а ми видели да заборавља да га залије, не бисмо веровали у њену „љубав”. Љубав је делатна заинтересованост за живот и раст онога што волимо. Тамо где нема ове делатне заинтересованости, нема ни љубави.
Мајчинска љубав према детету које одраста, љубав која не тражи ништа за себе, можда је најтеже остварив облик љубави, а веома лако завара због лакоће с којом мајка може да воли своје мало дете. Али, баш због ове тешкоће, жена као мајка може истински да воли само ако уопште може волети: ако је способна да воли свог мужа, непознате, сва људска бића. Жена која није способна да воли на овај начин може да буде одана мајка док је дете мало, али не права мајка ако није спремна да поднесе одвајање и да воли чак и након одвајања.
Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да, у стицању искуства шта је љубав, радост и срећа за дете није ништа поучније од мајке која воли и себе.
Извор: lovesensa