”Дечаци су неуролошки крхкији од девојчица. Веровали или не, на овом свету се рађа више дечака, а преживи их мање у односу на девојчице.” – објаснила је гостујући у једном подкасту Ерика Комисар, клинички социјални радник, психоаналитичар и аутор неколико бестселера за родитеље.
А разлог што мањи број дечака преживи је, тврди она, то што су неуролошки рањивији.
Ерика Комисар годинама упозорава на оно што наука већ дуго зна: дечаци су неуролошки и емоционално крхкији од девојчица. Ово није ствар „слабости“ – реч је о биолошким разликама у развоју које морамо разумети и поштовати.
Комисар објашњава да дечаци узраста од 3 до 6 година пролазе кроз период интензивне хормонске активности. Велике количине тестостерона чине их природно енергичним, физички активним и често агресивнијим у игри. Њихов мозак је програмиран да учи кроз покрет, истраживање, тактилну стимулацију и искуствену игру.
Девојчице, с друге стране, имају већу неуролошку отпорност, а за то могу да захвале заштитном утицају хормона естрогена и бржем сазревању мозга.
Комисар тврди да су дечаци, због свега поменутог, склонији агресивном понашању и осетљивији на стрес.
”Нису исти као девојчице. Не уче на исти начин. Потребно им је више времена у току дана да се физички изразе и ако то не добију већ их уместо тога терају да седе у кругу као и девојчице, они ће се томе одупирати и биће онда обележени као деца с проблемима у понашању или пажњи. Ми дечаке данас одгајамо исто као девојчице и то је разлог што им је тешко да прате темпо који се тражи. Дакле, када је реч о школи, можда би заиста требало да одвојимо дечаке и девојчице у раном узрасту, како бисмо могли да се посветимо њиховим индивидуалним потребама” – казала је Комисар.
Систем који ради против њих
Проблем, дакле, настаје када модерне предшколске установе и школе од све млађе деце захтевају дуготрајно мировање, седење и фокусирање на статичне активности. Комисар истиче да је образовни систем деценијама подучавао дечаке „у неприродно ограниченом окружењу које је прикладније за девојчице.“
Када се од дечака тражи да сузбију своју природну енергију и агресију уместо да је сублимирају у здраве физичке и креативне активности, њихова тела реагују стресом. Комисар упозорава да дечаци у таквим ситуацијама развијају високе нивое кортизола – хормона стреса – који је одговоран за хипервигилност, анксиозност и проблеме са понашањем које касније видимо у учионици.
Последице игнорисања развојних потреба
Резултати овог неусклађеног приступа су алармантни. Пре свега, то је експлозија ADHD дијагноза, посебно код дечака млађих од пет година. Затим и повећана анксиозност и проблеми са менталним здрављем код дечака
Последично, дечаци почињу да себе виде као „проблематична“ већ у раном детињству, што доводи до тога да губе самопоуздање и мотивацију за учење. А дисциплинске мере које додатно погоршавају стрес.
Комисар јасно повезује пораст ADHD дијагноза и бихејвиоралних проблема са начином на који образујемо малу децу: „Школа је постала непријатељско окружење за дечаке.“
Шта дечацима заиста треба?
Разумевање неуролошке крхкости дечака не значи да их треба штитити од света или смањивати очекивања. Управо супротно – значи им пружити оно што њихов мозак и тело заиста требају да би процветали:
1. Покрет и физичка активност
Дечаци морају имати прилику да трче, скачу, пењу се, боре се (уз надзор). То није „губљење времена“ – то је начин на који њихов мозак учи и регулише емоције.
2. Искуствено учење
Уместо само слушања и гледања, дечаци напредују када могу да дирају, граде, разбијају и састављају, експериментишу и откривају.
3. Краћи периоди фокусираног рада
Њихов нервни систем није спреман за дуготрајно мировање. Боље је пет сесија од 10 минута него једна од 50.
4. Простор за „грубу игру“
Оно што одрасли често виде као агресију углавном је нормална дечија игра која им помаже да науче границе, самоконтролу и социјалне вештине.
5. Природа и слободна игра
Истраживања показују да време проведено напољу, уз мање структуре и више слободе, драматично смањује стрес и побољшава концентрацију.
6. Разумевање уместо кажњавања
Када разумемо да њихово понашање често није непослушност већ неуролошка потреба, можемо реаговати на начин који помаже уместо да штети.
Порука за родитеље
Ако ваш син добија опомене у вртићу или школи због тога што „не може да седи мирно“ или је „превише гласан“, пре него што посегнете за тестирањем или лековима, запитајте се: Можда проблем није у мом детету, већ у окружењу које од њега тражи нешто што његово развојно доба још не омогућава?
То не значи да треба правдати свако понашање или одустати од граница. Значи борити се за образовни систем који поштује развојни пут дечака, који им омогућава да уче на начин на који њихов мозак и тело функционишу.