”Dečaci su neurološki krhkiji od devojčica. Verovali ili ne, na ovom svetu se rađa više dečaka, a preživi ih manje u odnosu na devojčice.” – objasnila je gostujući u jednom podkastu Erika Komisar, klinički socijalni radnik, psihoanalitičar i autor nekoliko bestselera za roditelje.
A razlog što manji broj dečaka preživi je, tvrdi ona, to što su neurološki ranjiviji.
Erika Komisar godinama upozorava na ono što nauka već dugo zna: dečaci su neurološki i emocionalno krhkiji od devojčica. Ovo nije stvar „slabosti“ – reč je o biološkim razlikama u razvoju koje moramo razumeti i poštovati.
Komisar objašnjava da dečaci uzrasta od 3 do 6 godina prolaze kroz period intenzivne hormonske aktivnosti. Velike količine testosterona čine ih prirodno energičnim, fizički aktivnim i često agresivnijim u igri. Njihov mozak je programiran da uči kroz pokret, istraživanje, taktilnu stimulaciju i iskustvenu igru.
Devojčice, s druge strane, imaju veću neurološku otpornost, a za to mogu da zahvale zaštitnom uticaju hormona estrogena i bržem sazrevanju mozga.
Komisar tvrdi da su dečaci, zbog svega pomenutog, skloniji agresivnom ponašanju i osetljiviji na stres.
”Nisu isti kao devojčice. Ne uče na isti način. Potrebno im je više vremena u toku dana da se fizički izraze i ako to ne dobiju već ih umesto toga teraju da sede u krugu kao i devojčice, oni će se tome odupirati i biće onda obeleženi kao deca s problemima u ponašanju ili pažnji. Mi dečake danas odgajamo isto kao devojčice i to je razlog što im je teško da prate tempo koji se traži. Dakle, kada je reč o školi, možda bi zaista trebalo da odvojimo dečake i devojčice u ranom uzrastu, kako bismo mogli da se posvetimo njihovim individualnim potrebama” – kazala je Komisar.
Sistem koji radi protiv njih
Problem, dakle, nastaje kada moderne predškolske ustanove i škole od sve mlađe dece zahtevaju dugotrajno mirovanje, sedenje i fokusiranje na statične aktivnosti. Komisar ističe da je obrazovni sistem decenijama podučavao dečake „u neprirodno ograničenom okruženju koje je prikladnije za devojčice.“
Kada se od dečaka traži da suzbiju svoju prirodnu energiju i agresiju umesto da je sublimiraju u zdrave fizičke i kreativne aktivnosti, njihova tela reaguju stresom. Komisar upozorava da dečaci u takvim situacijama razvijaju visoke nivoe kortizola – hormona stresa – koji je odgovoran za hipervigilnost, anksioznost i probleme sa ponašanjem koje kasnije vidimo u učionici.
Posledice ignorisanja razvojnih potreba
Rezultati ovog neusklađenog pristupa su alarmantni. Pre svega, to je eksplozija ADHD dijagnoza, posebno kod dečaka mlađih od pet godina. Zatim i povećana anksioznost i problemi sa mentalnim zdravljem kod dečaka
Posledično, dečaci počinju da sebe vide kao „problematična“ već u ranom detinjstvu, što dovodi do toga da gube samopouzdanje i motivaciju za učenje. A disciplinske mere koje dodatno pogoršavaju stres.
Komisar jasno povezuje porast ADHD dijagnoza i bihejvioralnih problema sa načinom na koji obrazujemo malu decu: „Škola je postala neprijateljsko okruženje za dečake.“
Šta dečacima zaista treba?
Razumevanje neurološke krhkosti dečaka ne znači da ih treba štititi od sveta ili smanjivati očekivanja. Upravo suprotno – znači im pružiti ono što njihov mozak i telo zaista trebaju da bi procvetali:
1. Pokret i fizička aktivnost
Dečaci moraju imati priliku da trče, skaču, penju se, bore se (uz nadzor). To nije „gubljenje vremena“ – to je način na koji njihov mozak uči i reguliše emocije.
2. Iskustveno učenje
Umesto samo slušanja i gledanja, dečaci napreduju kada mogu da diraju, grade, razbijaju i sastavljaju, eksperimentišu i otkrivaju.
3. Kraći periodi fokusiranog rada
Njihov nervni sistem nije spreman za dugotrajno mirovanje. Bolje je pet sesija od 10 minuta nego jedna od 50.
4. Prostor za „grubu igru“
Ono što odrasli često vide kao agresiju uglavnom je normalna dečija igra koja im pomaže da nauče granice, samokontrolu i socijalne veštine.
5. Priroda i slobodna igra
Istraživanja pokazuju da vreme provedeno napolju, uz manje strukture i više slobode, dramatično smanjuje stres i poboljšava koncentraciju.
6. Razumevanje umesto kažnjavanja
Kada razumemo da njihovo ponašanje često nije neposlušnost već neurološka potreba, možemo reagovati na način koji pomaže umesto da šteti.
Poruka za roditelje
Ako vaš sin dobija opomene u vrtiću ili školi zbog toga što „ne može da sedi mirno“ ili je „previše glasan“, pre nego što posegnete za testiranjem ili lekovima, zapitajte se: Možda problem nije u mom detetu, već u okruženju koje od njega traži nešto što njegovo razvojno doba još ne omogućava?
To ne znači da treba pravdati svako ponašanje ili odustati od granica. Znači boriti se za obrazovni sistem koji poštuje razvojni put dečaka, koji im omogućava da uče na način na koji njihov mozak i telo funkcionišu.