Родитељство се с правом сматра једном од најлепших али уједно и најтежих животних улога. Количина одговорности која је одједном стављена пред нас лако може да нам се учини као несавладива препрека која са собом повлачи и друге проблеме, скопчане са сумњом да нисмо дорасли једној тако важној и захтевној улози.
Како би разумео на који начин најбоље може да одговори потребама свог детета, родитељ може да усвоји одређена знања и вештине које ће му помоћи у ослушкивању дететових развојних потреба. А то није могуће без познавања процеса који се одвијају у детињству, а који најчешће представљају основу за даљи развој личности онда када дете престане да буде дете и закорачи у свет одраслих.
Познати развојни психолог и психоаналитичар Ерик Ериксон током свог професионалног рада веома интензивно се бавио дефинисањем и проучавањем животних фаза кроз које човек током свог живота пролази. Његова концепција усвојена је од стране великог броја стручњака који се баве проучавањем људског развоја од рођења до смрти (такозване онтогенезе). Ериксон сматра да свака од тих фаза садржи развојни задатак, односно кризу који би требало да се разреши до изласка из фазе који је углавном условљен временом и животним околностима, иначе ће се криза пренети у наредну фазу, али усложњена и појачана додатним кризама карактеристичним за ту фазу.
Тако Ериксон детињство описује кроз укупно четири фазе. Прва фаза названа је фаза стицања основног поверења и траје током прве године живота. Основни задатак ове фазе је изграђивање поверења које представља темељ каснијег самоприхватања и љубави према другима, а по узору на однос са мајком, односно са особом која се стара о детету. У случају неуспешно извршеног задатка, може доћи до изградње основног неповерења које даље обележава пут ка идентитету. Током друге године наступа фаза стицања аутономије, а њен задатак је стицање самопоуздања, осећања моћи и поноса спрам доживљаја детета да је немоћно, лоше и непослушно.
Следећа је фаза стицања иницијативе, која се одвија током предшколског узраста, а њен задатак је управо изграђивање иницијативе, која ће касније бити основа за тежњу ка постигнућу. У случају неуспеха јављају се агресија, отпор и стид према свему што је ново, пропраћено осећајем кривице када се решење проблема не тражи у познатим и дозвољеним оквирима. Када је већ у школи, дете улази у фазу усвајања одговорности. Основни задатак ове фазе је идентификација са фигуром учитеља који се појављује у дететовом животу. У овој фази мења се однос детета према родитељима и према себи. Уколико је дете претерано изложено заштити и поређењу са резултатима својих вршњака, оно може показивати тенденцију ка несамосталности или осећању инфериорности, што за последицу може имати неусвајање одговорности и развијање осећања мање вредности.
Постоје ствари у васпитању детета са којима родитељи, уз сву пожртвованост и добру намеру, не умеју да се изборе. То никако не значи да нису заинтересовани; већ свим стручњацима у области развојне психологије ова чињеница поручује да људи током формалног образовања или путем неформалне едукације кроз медије, штампу и друге изворе информисања не добијају одговоре на изузетно важна питања пред којима ће се пре или касније наћи. Нека од тих питања су: како да помогнем детету које се не дружи са другом децом; шта да радим ако мокри у кревет или муца; како да му саопштим да је близак члан породице умро, како ће то доживети; да ли децу треба лагати и улепшавати реалност; како да комуницирам са дететом да ме оно разуме; и још безброј питања која сваки родитељ има у својој глави, али се нада да ће њега, баш неким чудом, тај проблем заобићи.
Важно је знати да решење углавном постоји, а то је рад на ослушкивању сопствених потреба као родитеља и потреба детета, те усклађивање тих потреба, као и рад на комуникацији и разумевању контекста дететовог развоја, како бисмо од добрих родитеља постали још бољи.
Извор: bjanko.co.rs