Сваке године, крајем новембра, телефони нам се усијају од обавештења о попустима, мејл сандучићи се напуне каталозима са црвеним процентима, а екрани нас бомбардују порукама да морамо купити – управо сада, јер ће сутра бити касно. Black Friday је стигао у Србију пре десетак година, прво тихо, па све гласније, све агресивније, све присутније. И сваке године се питам: шта препуни тржни центри и еуфорија Црног петка говоре нашој деци.
Кад куповина постане спорт
Сећам се како сам једном прилично глупаво објаснила свом сину зашто му „морам“ купити још једне патике, иако има троје сасвим добрих. „Али су на 50% попуста!“ – рекла сам, као да то има икакве везе са његовим потребама. Погледао ме је оним чистим, детињим погледом који пресеца кроз све наше одрасле рационализације и рекао: „Али мени су ове довољне.“
Био је у праву, наравно. Те патике нису биле његова стварна потреба – биле су моја потреба да ухватим „добру прилику“, да не промашим шансу, да учествујем у тој колективној грозници куповине. И то је управо оно што Black Friday ради – претвара куповину из задовољавања потреба у лов, у надметање, у друштвени догађај који нема везе са оним што нам заиста треба.
Тиха лекција коју предајемо
Деца уче кроз посматрање. Док ми мислимо да их подучавамо речима – причајући им о важности штедње, о разлици између „желим“ и „требам“, о томе да новац не расте на дрвећу – наше акције говоре нешто сасвим друго.
Када сумануто купујемо на Black Friday, када у стан уносимо кесе и пакете, када узбуђено распакујемо ствари од којих половина неће ни бити употребљена, ми им поручујемо да се срећа налази у куповини, да је вредност ствари у њиховој цени а не употреби, да оно што већ имамо није довољно, и да је учествовање у трендовима важније од рационалног размишљања. То нису лекције које свесно желимо да пренесемо. Али оне се преносе.
Шта је довољно?
Можда је најважније питање које Black Friday поставља – како деци да објаснимо шта је довољно? У свету у којем нас свакодневно бомбардују порукама да никада није довољно – да нам увек треба нова ствар, бољи модел, свежија верзија – концепт „довољно“ постаје готово револуционаран.
Када са децом разговарамо о куповини, можемо их учити да постављају права питања:
– Да ли нам ово заиста треба или само желимо да имамо?
– Шта већ имамо што може да послужи истој сврси?
– Колико ћемо ово користити и колико дуго ће трајати?
– Зашто баш сада то желимо – је ли због рекламе, јер то има пријатељ, или постоји реална потреба?
Ова питања звуче једноставно, али у атмосфери Black Friday лудила, за одрасле је подједнако тешко да их поставе себи, колико и деци.
Еколошка цена нашег узбуђења
Иза сваке стварчице на попусту, иза сваке играчке која ће бити заборављена за месец дана, иза сваког комада гардеробе који ће бити ношен два пута стоји прича о производњи, транспорту, паковању и, најчешће, о брзом одбацивању.
Fast fashion индустрија је један од највећих загађивача планете. Производња електронике троши огромне количине ретких ресурса. Играчке од пластике завршавају на депонијама или у океанима. А ми све то доносимо у своје домове, док деца гледају – и док им несебно објашњавамо да је важно штитити природу, гасити светла, рециклирати.
Контрадикција је очигледна. Како учити децу еколошкој свести док им сопственим примером показујемо да је тренутно задовољство важније од дугорочних последица?
Шта онда?
Не заговарам потпуно одрицање или аскетски начин живота. Куповина није зло – зло је бесомучна, несвесна, компулсивна куповина која је постала норма. Black Friday можемо искористити да купимо нешто што нам заиста треба по повољнијој цени – али кључне речи су „што нам заиста треба“.
С децом можемо:
Разговарати отворено о рекламама и маркетингу. Објаснити им како функционишу психолошке манипулације, зашто нам се намеће осећај хитности, како попусти често нису ни попусти.
Правити листе. Пре било какве распродаје, седните са дететом и направите листу онога што вам заиста треба. То постаје компас који вас штити од импулсивне куповине.
Увести правило чекања. Када неко (укључујући нас) пожели нешто, ставимо то на „листу чекања“ од 30 дана. Ако после месец дана та ствар још увек има смисла – можда јесте потребна.
Разговарати о новцу стварно. Не скривајући колико ствари коштају, већ разговарајући о томе шта новац представља – време, рад, труд – и како бирамо да га потрошимо.
Водити рачуна о томе што већ имамо. Пре него што купимо нову ствар, проћи заједно кроз оно што већ поседујемо. Можда је прави „попуст“ у томе што не треба ништа ново.
На крају, Black Friday је прилика да разговарамо са децом о систему вредности. Шта је у животу важно? Шта чини дан добрим – нови пар патика или време проведено са пријатељима? Шта памтимо као лепе успомене – ствари које смо добили или искуства која смо имали?
Јер када наша деца једног дана буду одрасли људи који ће доносити своје одлуке, сигурно бисмо желели да то буде последица свесности, а не потребе да попуне неку празнину коју никада не може попунити куповином.