Svake godine, krajem novembra, telefoni nam se usijaju od obaveštenja o popustima, mejl sandučići se napune katalozima sa crvenim procentima, a ekrani nas bombarduju porukama da moramo kupiti – upravo sada, jer će sutra biti kasno. Black Friday je stigao u Srbiju pre desetak godina, prvo tiho, pa sve glasnije, sve agresivnije, sve prisutnije. I svake godine se pitam: šta prepuni tržni centri i euforija Crnog petka govore našoj deci.
Kad kupovina postane sport
Sećam se kako sam jednom prilično nespretno objasnila svom sinu zašto mu „moram“ kupiti još jedne patike, iako ima dvoje sasvim dobrih. „Ali su na 50% popusta!“ – rekla sam, kao da to ima ikakve veze sa njegovim potrebama. Pogledao me je onim čistim, detinjim pogledom koji preseca kroz sve naše odrasle racionalizacije i rekao: „Ali meni su ove dovoljne.“
Bio je u pravu, naravno. Te patike nisu bile njegova stvarna potreba – bile su moja potreba da uhvatim „dobru priliku“, da ne promašim šansu, da učestvujem u toj kolektivnoj groznici kupovine. I to je upravo ono što Black Friday radi – pretvara kupovinu iz zadovoljavanja potreba u lov, u nadmetanje, u društveni događaj koji nema veze sa onim što nam zaista treba.
Tiha lekcija koju predajemo
Deca uče kroz posmatranje. Dok mi mislimo da ih podučavamo rečima – pričajući im o važnosti štednje, o razlici između „želim“ i „trebam“, o tome da novac ne raste na drveću – naše akcije govore nešto sasvim drugo.
Kada sumanuto kupujemo na Black Friday, kada u stan unosimo kese i pakete, kada uzbuđeno raspakujemo stvari od kojih polovina neće ni biti upotrebljena, mi im poručujemo da se sreća nalazi u kupovini, da je vrednost stvari u njihovoj ceni a ne upotrebi, da ono što već imamo nije dovoljno, i da je učestvovanje u trendovima važnije od racionalnog razmišljanja. To nisu lekcije koje svesno želimo da prenesemo. Ali one se prenose.
Šta je dovoljno?
Možda je najvažnije pitanje koje Black Friday postavlja – kako deci da objasnimo šta je dovoljno? U svetu u kojem nas svakodnevno bombarduju porukama da nikada nije dovoljno – da nam uvek treba nova stvar, bolji model, svežija verzija – koncept „dovoljno“ postaje gotovo revolucionaran.
Kada sa decom razgovaramo o kupovini, možemo ih učiti da postavljaju prava pitanja:
– Da li nam ovo zaista treba ili samo želimo da imamo?
– Šta već imamo što može da posluži istoj svrsi?
– Koliko ćemo ovo koristiti i koliko dugo će trajati?
– Zašto baš sada to želimo – je li zbog reklame, jer to ima prijatelj, ili postoji realna potreba?
Ova pitanja zvuče jednostavno, ali u atmosferi Black Friday ludila, za odrasle je podjednako teško da ih postave sebi, koliko i deci.
Ekološka cena našeg uzbuđenja
Iza svake stvarčice na popustu, iza svake igračke koja će biti zaboravljena za mesec dana, iza svakog komada garderobe koji će biti nošen dva puta stoji priča o proizvodnji, transportu, pakovanju i, najčešće, o brzom odbacivanju.
Fast fashion industrija je jedan od najvećih zagađivača planete. Proizvodnja elektronike troši ogromne količine retkih resursa. Igračke od plastike završavaju na deponijama ili u okeanima. A mi sve to donosimo u svoje domove, dok deca gledaju – i dok im nesebno objašnjavamo da je važno štititi prirodu, gasiti svetla, reciklirati.
Kontradikcija je očigledna. Kako učiti decu ekološkoj svesti dok im sopstvenim primerom pokazujemo da je trenutno zadovoljstvo važnije od dugoročnih posledica?
Šta onda?
Ne zagovaram potpuno odricanje ili asketski način života. Kupovina nije zlo – zlo je besomučna, nesvesna, kompulsivna kupovina koja je postala norma. Black Friday možemo iskoristiti da kupimo nešto što nam zaista treba po povoljnijoj ceni – ali ključne reči su „što nam zaista treba“.
S decom možemo:
Razgovarati otvoreno o reklamama i marketingu. Objasniti im kako funkcionišu psihološke manipulacije, zašto nam se nameće osećaj hitnosti, kako popusti često nisu ni popusti.
Praviti liste. Pre bilo kakve rasprodaje, sednite sa detetom i napravite listu onoga što vam zaista treba. To postaje kompas koji vas štiti od impulsivne kupovine.
Uvesti pravilo čekanja. Kada neko (uključujući nas) poželi nešto, stavimo to na „listu čekanja“ od 30 dana. Ako posle mesec dana ta stvar još uvek ima smisla – možda jeste potrebna.
Razgovarati o novcu stvarno. Ne skrivajući koliko stvari koštaju, već razgovarajući o tome šta novac predstavlja – vreme, rad, trud – i kako biramo da ga potrošimo.
Voditi računa o tome što već imamo. Pre nego što kupimo novu stvar, proći zajedno kroz ono što već posedujemo. Možda je pravi „popust“ u tome što ne treba ništa novo.
Na kraju, Black Friday je prilika da razgovaramo sa decom o sistemu vrednosti. Šta je u životu važno? Šta čini dan dobrim – novi par patika ili vreme provedeno sa prijateljima? Šta pamtimo kao lepe uspomene – stvari koje smo dobili ili iskustva koja smo imali?
Jer kada naša deca jednog dana budu odrasli ljudi koji će donositi svoje odluke, sigurno bismo želeli da to bude posledica svesnosti, a ne potrebe da popune neku prazninu koju nikada ne može popuniti kupovinom.