Мој син се сам пење на врх пењалице у паркићу. Затим пребаци ногу, једну по једну, и спусти се с друге стране.
Не знам колико се пута десило да ми нека мама/бака приђе и каже: „Ваш син се попео на врх пењалице. Пазите да не падне.”
Дешава се то и у другим „опасним” ситуацијама.
Ако му дозволим да се љуља из све снаге, да се врти на вртешци, пење на дрво…
„Пашће и сломиће руку!”
„Повредиће се!”
„Припашће му мука од толиког вртења.”
Или, још боље, кад неко од моје деце одлучи да на некој справи виси наглавачке дуже од пет секунди:
„Слиће му се крв у главу па ће му бити мука!”
„То је сувише опасно!”
Или кад виде моје дете да се љуља стојећи:
„Некоме ће склизнути нога, па ће пасти…”
Али, за све те родитеље, много већи проблем заправо се јави кад и њихова деца пожеле да раде исту ту „опасну” ствар као моје дете. То се дешава често и увек покушавам да балансирам и скренем пажњу родитељима на једну важну ствар.
Ево у чему је проблем и зашто вас деца не слушају.
Способност детета да се креће и игра данас је спутана више него икад у историји човечанства. Покушавамо да их заштитимо говорећи им: „Нема пентрања!”, „То је опасно”, „Силази одатле”, „Завртеће ти се у глави”…
Милионима година деца су се кретала, вртела, пентрала, играла слободно. Наши родитељи, па ни ми сами, нисмо искусили ни приближно толико забрана свих тих „ризичних” активности, као наша деца данас. Дакле, својој деци ускраћујемо нешто што су практично све генерације пре њихове могле и смеле да раде, како би се правилно развијале.
И управо тај драстичан пад у излагању деце неким „опасним” играма, довео је до проблема у понашању. Тиме што константно надзиремо сваки корак своје деце, сужавамо њихове могућности за игру, бранимо им сваку активност јер се у нашим мислима она може завршити лоше, ми им тиме чинимо много више штете него користи.
Уместо тога, склони смо да детету омогућимо приступ новим технологијама, екранима, не примећујући да одатле вреба много већа опасност.
Проводећи више времена пред екраном него у слободној игри на отвореном, деца губе прилику да развију проприоцептивне и вестибуларне осећаје.
Шта је то и зашто је важно?
Да би деца била физички у стању да слушају, да се фокусирају и да седе мирно, она морају да развију проприоцептивне и вестибуларне осећаје. А кључно време да се они код деце развију је у узрасту до шест година.
И сад, уз све то време које проведу пред екранима, уз све наше захтев да седе мирно, да се не пењу, да не скачу, није ни чудо да деца нису у стању да слушају.
Проприоцепција је оно што вам говори где вам се који део тела налази ада уопште не морате да у њега погледате. Ово је осећај који вам помаже да стекнете и осећај за гравитацију.
Проприоцепција је разлог што можете да прекрстите ноге а да их не погледате или принесете кокице устима а да нисте скренули поглед са филма.
Без адекватно развијене проприоцепције деца могу, рецимо, да се саплету док се пењу уз степенице (што често виђамо код мале деце, а требало би да се појављује све ређе како деца расту).
Вестибуларни осећај нам обезбеђује информације о томе где нам се тело налази у односу на окружење. То је осећај који помаже да одржавамо равнотежу и повезан је са свим осталим осећајима.
Кад вестибуларни систем није адекватно развијен, то утиче и на развој других чула и осећаја који ће се борити да функционишу правилно. Без снажног вестибуларног система, деца ће бити узнемирена, фрустрирана, имаће чешће агресивне испаде, прилазити преблизу људима док разговарају и бориће се са концентрацијом и могућношћу слушања. Јер једноставно не могу да се с тим изборе.
Како им помоћи?
Да би деца научила да слушају, да одрже фокус и прате упутства како одрастају, неопходно је да развију проприоцептивни и вестибуларни осећај. А то ће урадити тако што ће кроз детињство добити прилику да искусе што више физичких изазова.
Без тога, деца не могу да одрже пажњу у школи јер су „ометена” функционисањем сопствених тела. Облачење, испробавање нове хране, домаћи задаци постају непремостиве препреке.
Студија за студијом доказала је да је деци данас очајнички потребно повећање физичке активности. Џон Рејти, професор психијатрије на Харварду каже да људи треба физичку активност да посматрају као лек за ADHD. Чак и врло умерена физичка активност има ту моћ да поправи расположење и когнитивне функције и то тако што представља окидач за лучење допамина и сератонина, радећи тако практично исти посао који раде неки лекови за ADHD.
Анђела Хенском, педијатар терапеут, препоручује да се деца изводе напоље што је могуће више. Деца свих узраста требало би да напољу проведу најмање три сата дневно, у слободној игри.
Било да су њене препоруке према узрастима реалне или не, ево шта она каже да је оптимално када је реч о слободној игри на отвореном, по узрастима, сваког дана.
- Деца млађа од седам година → Пет до осам сати активне игре, најбоље напољу.
- Школарци → Најмање пет сати физичке активности и игре напољу.
- Адолесценти → Три до четири сата физичке активности дневно.
А ево и пар начина да подстакнете развој вестибуларног система код свог детета:
- Вртење у круг
- Котрљање низ брдо.
- Вртење на вртешци.
- Шетња горе доле уз и низ степенице.
- Пењање на дрвеће.
- Прескакање конопца.
- Колутови напред/назад и звезде.
- Пењалице.
- Вожња скејта.
- Ходање уназад.
- Пивање.
- Играње.
- Ход на рукама уз придржавање ногу.
Ево неколико начина да подстакнете развој проприоцептивних осећаја:
- Ношење или подизање кутија.
- Гурање колица.
- Грабуљање лишћа.
- Подизање и спуштање тежих штапова.
- Копање у земљи.
- Ношење кофица с песком или водом.
- Загрљаји.
- Обликовање пластелина.
- Скакање на трамболини.
- Жвакање.
- Повлачење конопца.
Као родитељ, једно хиљаду пута ми је срце буквално застало и затворила сам очи гледајући своје дете како се пење на највишу пречагу на пењалици, како врти вртешку најбрже што може, или се љуља тако да готово направи полукруг. Сасвим је природно бринути. Али није природно да наша брига буде препрека њиховом развоју.
Пустите децу да живе „опасно”!
Приредила А. Ц.
Извор: themilitarywifeandmom.com