Ево, већ 30 година се питам – зашто наставници ЋУТЕ? Зашто са стидом гледају деци у очи?

Јуче сам и званично прославила тридесет година рада у школи. Видела свашта и преживела свашта. Међутим, када се склони хумус са површине, остају ми само ђаци, мноштво њих. Сада сам разредна осмој генерацији, а кад у то укључим и све оне којима сам предавала…огроман број. Скоро сам гледала слике својих ђака и могу да се сетим имена сваком од њих, али ми је жао што нисам имала довољно памети да водим неку личну евиденцију. Било би материјала за добре мемоаре.

Већину данас не препознајем на улици. Жао ми је због тога. Али ме утеши чињеница да се радо јаве када ми затреба нека помоћ од њих. Позовем их са огромним страхом да ми се, ипак, неће јавити јер ме се не сећају по добром, или ће мој позив сматрати безобразлуком. А кад ми одговоре, доживим то као највећу сатисфакцију. Јер, никада, заиста, нисам била у уверењу да сам измислила просветну струку. Просто сам радила најбоље што умем. Није ово лажна скромност, већ само обична људска сумња да си у туђим животима оставио било какав траг.

Сада, када се суочим са тим огромним бројем деце на коју сам имала (или могла имати) неког утицаја, уплашим се. Не због себе, већ због чињенице да родитељ дете свакодневно шаље са поверењем у школу. И даје га у руке наставницима. А деца су материјал подложан свакаквом утицају. Зато би школа требало да буде апсолутно беспрекорна институција, недодирљива и опрезно чувана од свега недоличног, промишљена, организована, поуздана. То би морала бити институција од највећег друштвеног значаја, предмет свакодневног интересовања јер ту расте оно због чега цело друштво и постоји.

А да ли је тако? Када сте последњи пут у медијима чули било шта у вези са школом, а да то нису штрајкови, дискриминација, насиље? Када сте чули аргументовано излагање у вези са наставним плановима, програмима учења, средствима за рад, а да све то није у склопу неке политичке активности, без обзира на то да ли је она спроведена у славу режима или као његова критика? Колико родитеља зна шта њихова деца уче у школи и зашто, а да то није уобичајена дечија жалба на обим лекција и непотребност задатог?

Школа је слика једног друштва. Ту су сви. Деца и њихови родитељи, наставници, помоћно особље, педагошка служба, правна и административна, а над свим руководећи кадар као експонент државе. Све то ради по законима, нормама и обрасцима који долазе одозго (министарства, институти, заводи…). Цело друштво у малом формату. Ако бисмо потанко анализирали школски систем, могли бисмо направити аналогију са било којом појавом из свакодневног живота, био он приватни, политички или државни. Све се ту налази. Данас, нажалост, највише апатија, ћутање и мирење са судбином.

Највећи број наставника су људи који су завршили легалне школе и дошли у школу као ентузијасти. Раде тако пар година, а онда их систем самеље и они схвате да им од залагања не бива ништа осим личне сатисфакције и професионалног поштења. Онда наилази период мирења са судбином и препуштања колотечини, у којој, верују они, не могу ништа да промене, докажу и унапреде. Ипак, највећи број њих и даље остају ентузијасти, јер, суочени са децом, нису способни да отаљавају обавезе, већ их предано обављају, али без жара и уверења да су на правом путу. Другим речима, раде и ћуте. Ропћу у себи, у одабраном кругу пријатеља. Све што им се нареди, спроводе у дело, иако им често расту магареће уши док покушавају да светлу мисао неког апартчика из министарства објасне деци и родитељима. Срамота их је сваке речи у том моменту, гутају кнедле, лично се ограђују, деградирајући сопствени интегритет. И тако пролазе године.

Наставници су суочени са понижењем приликом сваке реформе образовања која се обичној и стручној јавности представља као епохална и најбоља до сада. Понижени су када отворе суштину те реформе и схвате да се ништа није променило осим образаца, администрације и термина. Понижени су када схвате да је нови концепт преписан из предлошка неке срећније заједнице и да је код нас неприменљив, али наш законодавац то не зна. Понижени су на бескрајном низу семинара који ту реформу прате и који су финансирани кроз разне грантове и треба да нам унапреде памет, свест и дух, а држе их углавном они који са децом нису ни имали ближег контакта или они којима је тај семинар уносна тезга. Тако смо имплементирали курикулуме, исходе, дуално образовање, стандарде и много шта друго. А све се на крају свело на чиновничко шпартање.

И ево, тридесет година се питам зашто наставници ћуте. Зашто не ставе стручност и интегритет испред себе? Зашто не штите институцију и себе као експоненте те институције? Чега се плаше? Зашто не кажу: ја то нећу јер је немогуће, бесмислено, глупо, полтронски? Зашто са стидом гледају деци у очи? Како се не плаше да ће их деца презрети као кукавице? Јер, деца све знају и виде. Мудрији су него што мислимо. Они не воле гмизавце, само их трпе као грешку у природи. Њихови идоли се бескомпромисно боре за правду, разум и бољи свет, без обзира да ли су то Патролне шапе, Моћни ренџери, Ћопићеви Орлови, Дружина са Сињег галеба, Марко Краљевић, или бране трешњу свог деде која треба да буде посечена због нове линије аутопута. Глупо је да своје наставнике памте као епизодисте који су ту да попуне сцену по налогу недораслог режисера или редаре у позоришној сали који им показују да ћуте до краја представе.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевника из Шапца