Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaš mališan ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…
Vaše trogodišnje dete koje se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom, na letovanju se potpuno promenilo. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, u sobi udara glavom u zid i plače… Šta se desilo, kada je postao tako bezobrazan, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?
S druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još drastičnije, što ih polako ali sigurno uvodi u stres. Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…
Može li se preduprediti ovaj scenario?
O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz primera se vidi da kada smo „uključeni“ direktno u neželjeno dešavanje, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom svog deteta, šta ono u tom uzrastu može, koji su mentalni kapaciteti i motoričke sposobnosti. Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš, sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, loptica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditelju, ali detetu ipak nepotrebno…
Mala deca uče posmatrajući i kroz lično iskustvo koje primaju preko čula. Međutim, prostor za primanje i obradu informacija je kod njih veoma skučen i kada dođe do prevelike stimulacije ona postaju previše uzbuđena, uznemirena, a emocije koje osećaju su za njih preintenzivne. Ove emocije dete bukvalno oseća u telu i mora nekako da ih ispolji, „izbaci“ jer njihov mozak nema kapacitete da ih sve obradi. I onda usledi „neprimereno“ ponašanje – vriska, guranje, otimanje, udaranje glavom o pesak ili zid, i slično.
Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da su mu čula previše stimulisana. Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno „bombardovanje“. Svaka od ovih stimulacija izaziva i neku emociju u detetu i u jednom trenutku je svega previše i ono odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem. Za njega to znači da je poslalo poruku STOP, ali roditelji se iznenade čemu sada taj bes ili ljutnja, kad su mu sve dali! I onda nastave da mu daju još nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks. Što više budu pokušavali da ga smire, to će ono biti uznemirenije, i tako u krug.
Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila 1:1, odnosno jedna stvar u jednom trenutku. Šta to praktično znači? Ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe pričati mu nešto (sem ako ne pita) niti mu pokazivati. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak. Ako je u bazenčiću ili moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, itd.
Ovo bi već trebalo da dovede stvari na mesto, da „smiri“ dete. Naravno uz napomenu da su roditelji proverili osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, toplota, umor, potreba za toaletom…
I zato, kada se sledeći put dete ponaša „čudno“, drugačije nego inače, probajte da mu svedete aktivnosti na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da ga neopravdano „optužite“ da je postalo nevaljalo. Jer i nije!