Данас ћемо ићи у биоскоп, а пре тога код баке на ручак и свратићемо до продавнице да испробам ону хаљину што сам видела. Е, да, подсети ме и да купимо храну за мацу. Ал прво да урадиш домаћи и поспремиш собу, а можеш да почнеш данас и лектиру да читаш… Звучи познато? Од ујутру набројите детету планиране дневне активности и очекујете да све иде под конац? Па, што не би кад сте све објаснили? Ипак, рачунајте да неће…
У једном тренутку наш мозак може да „прими“ и обради свега пет до седам информација, а с обзиром на то да оне до нас стижу преко чула, онда је све око нас информација – звук, додир, мирис, укус и све што видимо. Ово значи да смо ми у сваком тренутку буквално преплављени њима и да дете, док му причамо када на пример доручкује, једноставно не може да прими све што до њега стиже. Зато што су канали за примање информација препуњени – укусом и мирисом хране коју једе, нечим што гледа, звуком који чује, и то не само од нас већ и са ТВ-а или радија, додиривањем хране…
И кад издекламујете све што ћете заједно радити тог дана, ви очекујете неку повратну реакцију, коментар, али дете буквално нема појма шта сте му причали. Не зато што вас није слушало и сигурно не зато што је „безобразно“, него зато што сте га претрпали информацијама које су му у том тренутку вишак!
Шта се дешава када смо затрпани информацијама?
Ево како то функционише. Управо због огромне количине информација које до нас стижу постоје, разни филтери који их „разврставају“, јер ми нисмо у стању да их све примимо и обрадимо. Ти филтери функционишу потпуно ван наше свесне воље и контроле, и у зависности од наших претходних искустава, сећања, уверења…, они информације категоризују, али и бришу и мењају. То су оне ситуације када кажете, као са почетка текста, пет ствари а особа одреагује само на једну, на пример на испробавање хаљине. То је зато што су филтери „рашчистили“ вишак, неке су променили, а неке „пробрали“. Остало је само оно што је у том тренутку можда најзанимљивије или најкорисније.
Па, како онда пренети све што је важно?
Сада када имамо у виду ово филтрирање порука, задатака, информација, прво што треба да урадимо јесте да се запитамо – шта је нама важно да кажемо, а шта је важно да дете чује? Ово је велика разлика, јер можда је родитељу лакше да све поброји како би се „преслишао“ и са неким поделио бројне активности, или да их не би заборавио па подразумева да, ако их каже, има још неко ко ће да памти.
Међутим, шта је од те гомиле важно само за дете? Када погледамо листу са почетка текста можемо да разврстамо ове активности на оне које су важне родитељу (ручак код баке, испробавање хаљине, храна за мацу), и оне које су важне за дете (домаћи, соба и лектира). Чак и ове три које су остале детету су опет вишак, па је добро да му се кажу по приоритету. На пример – Када завршиш са доручком уради домаћи, па ћемо се договорити шта даље. Држите се правила „једна ствар у једном тренутку“, тако ћете бити сигурни да је дете примило ону информацију коју желите да пренесете. Наравно, ако гледа неку емисију или се игра, имајте у виду да неће регистровати то што сте рекли. Тада је потребно да му кажете то што желите када направи паузу или када заврши то што ради. Родитељи најчешће причају деци шта од њих очекују док су она окупирана неком другом активношћу, међутим то је потпуно бескорисно, и често уводи одрасле у тензију која се после пренесе на дете.
А шта ако заборавим(о) нешто важно?
Увек постоји могућност да нешто заборавите или ви или дете. Међутим, вербализовање гомиле задатака не гарантује и да ћете их запамтити. Потребно је друго решење, а оно може да буде баш забавно. На пример, можете све да попишете заједно са дететом, а ако је још мало нацртајте, и онда обављајте једну по једну ствар и ударите печат када је завршите. На овај начин олакшавате и себи и детету, а неке „тешке“ и „невољене“ активности чините забавним, што смањује тензију. И када их будете пописивали, временом ћете и сами увидети шта је стварно важно а шта је вишак и једноставно ћете то елиминисати. Тако постајете ефикаснији и не затрпавате ни себе ни дете непотребним информацијама и обавезама. Када стекнете навику да детету дајете један по један задатак, брзо ћете уочити како оно реагује на ово растерећење, тачније много боље ће вас разумети и послушати.