Дисциплина у школама већ годинама представља горућу тему у свету образовања. Да ли су деца добила превише права? Да ли је ауторитет наставника угрожен? И ко то може угрозити нечији ауторитет, осим њега самог? Да ли је боље било „оно некад“, док су деца била без права гласа, док нису посматрана као индивидуе чији се став треба чути, или данас, кад имају свест о томе да, примера ради, шта год они урадили, никад неће моћи да трпе последице попут избацивања из школе, јер је школа законом обавезна? Што значи – не можете ми ништа.
Оно што је заправо у целој причи можда највећи проблем јесте то што доносиоци важних одлука, они који пишу правилнике и врше контроле, најчешће су или веома давно изашли из улоге наставника или у њој никад нису ни били.
Али, ако бисте питали наставнике, имали би шта да кажу, кад је реч о дисциплини у школама и томе шта је довело до ситуације у којој је она све лошија.
Деца су сувише поштеђена код куће
Мора и то бити изговорено – линија између улоге родитеља и детета у кући постаје све блеђа. Све чешће се могу видети деца која у школу долазе без манира или, још горе, са веома лошим манирима, себичним ставом и практично без социјалних вештина. Кад деца не науче да се понашају адекватно код куће, та се понашања пресликавају и на школу.
Прочитајте и: Дисциплина у учионици – 5 ствари које наставник мора да зна
Поједини стручњаци попут доктора Леонарда Сакса тврде да је „трансфер ауторитета са родитеља на децу“ заправо и довео до тако радикалне промене понашања код деце.
Деца која диктирају правила и динамику у породици, која одлучују о томе шта ће бити за вечеру, кад је време за спавање и колико ће времена провести пред екраном неће бити успешна у школи, ни касније, у стварном свету. Зато је први корак ка решавању овог проблема да родитељи поново преузму контролу у својој кући и почну да уче децу како да разлику добро од лошег, исправно од погрешног. Па тек онда да кренемо да ствари исправљамо и у учионицама.
У школама раде наставници, а не жртвени јарци
Ово је вероватно једна од ствари које наставницима највише сметају кад је реч о проблему дисциплине. Шта год да се деси, где код да се деси и кад год да се деси, увек имате кога да окривите за лоше понашање деце у школама – а то је наставник.
Узмимо пример. Рецимо да Петар удари свог друга из разреда. Наставник онда каже: „Петре, ми не ударамо једни друге. Молим те, извини се.“ И онда Петар опсује наставника. Свако здраве памети би видео да је Петар тај коме недостају границе и добри манири и који је одговоран за ситуацију која је настала. Али, велика је вероватноћа да ће Петрова мама, кад је позову на разговор рећи „Очигледно је да наставница није држала ствари под контролом“ или „Нечим га је тај друг испровоцирао, не би он то без разлога.“ или „Вероватно су часови досадни и не држе деци пажњу.“. Јер, моје дете никад није криво.
Наравно да наставници нису савршени и да окружење у ком радимо и подучавамо није увек по мери детета. Али, на крају дана, деца би требало да сносе одговорност за своје поступке. Бар она деца која су већ школарци. Не постоји тај учитељ који се може изборити са сваким појединачним понашањем ђака, које је често последица ситуације у кући. Без подршке система и родитеља, мало се тога може.
Семинари и едукације без законске регулативе не значе ништа
Апсолутно је едукација важна. И преко потребна. Пре свега за родитеље, а онда и за децу и наставни кадар. Потребно је да научимо како да реагујемо у одређеним ситуацијама, како да препознамо проблем на време и како да се бавимо превенцијом. Али све то скупа у нашем друштву мало вреди, ако се и даље не примењују законом предвиђене казне. Примера ради, казне за родитеље чија деца направе озбиљне преступе по закону се крећу до 100.000 динара. У пркаси, није познато да је иједна таква казна изречена.
Деца знају да нема последица
Сваки експерт за развој деце ће вам рећи да су последице неопходне за правилан развој и креирање безбедног окружења. Некад су те последице природне (кроз њих уче како свет функционише), али и логичке (ако не научим лекцију, нећу показати знање и добићу слабу оцену). Логичке последице, границе и правила око којих нема много преговора једини су начин да се створи сигурно окружење за децу. Потпуно је јасно да је у интересу деце да основна школа буде обавезна. Али да ли је у интересу детета то што систем није оставио решење за ону децу која знају да последице њиховог разорног понашања никад не могу бити такве да оно на крају неће добити своје сведочанство.
Недавно је једна наставница поделила причу на друштвеним мрежама, где се пожалила на ученик на часу викао, претио њој и другим ђацима и на крају је гађао књигом. Послат је на разговор код педагога, који је након свега окривио наставницу и рекао да је дете које је правило проблем сада смирено и спремно да се врати на час. Последица – нема.
Поново ћемо рећи – деци су последице у школама неопходне како би учила исправне начине функционисања. Без њих, какав мотив они лошији имају да постану бољи, а они добри, док гледају проблематичне како се извлаче без последица, какав мотив имају да се и даље понашају примерно?
Деца током одрастања покушавају да упознају свет око себе и то, логично, раде тако што тестирају границе и померају их колико год је то могуће. Ако су те границе лабаве они онда тешко да могу да науче да разликују добро од лошег.
Без обзира на понашање и отпор који код деце видимо у тренуцима кад „ударе“ у границу, њима су правила потребна тако да би могли и да их тестирају, али и да се осећају заштићено. Стварање структуираног окружења и предвидивост у одговорима на нека понашања деце помаже им да науче да контролишу своје понашање.
Кад је реч о васпитању, нема правих и погрешних одговора.
Наставници, родитељи, педагози, сви ми играмо важну улогу у том процесу и сви заслужујемо да се наша реч чује. Јер, на крају, сви ми имамо исти циљ – да одгајимо децу која ће бити добри и успешни људи.