Где сам грешила као мајка у жељи да будем савршена

јун 12, 2017

Одавно је већ познато да би децу требало знати одгојити без викања јер је доказано да викањем само подстичемо дечију (и своју) нервозу и тиме заправо не чинимо добро ни себи ни њима. Уколико сте један од оних родитеља који сматрају да је добро повремено повисити глас на дете јер вас оно и онако редовно не чује и игнорише, прочитајте ово искуство жене, мајке која је сама искусила колико често драње лоше утиче на све. Ако желите да промените себе као родитеља ово је пример који ће вам сигурно добродоћи!

Реч је о мајци која је некада викала на своју децу, међутим променила је своју тактику и заузврат добила децу која су почела да је разумеју, која су почела међусобно да комуницирају на пуно лепши и лежернији начин – без викања и без нервозе.
Иначе, реч је о искуству описаном у књизи Одгојите дете без викања аутора Хала Едварда Рункела.
Чак и онда када нам се чини да нас деца не чују, она јако добро чују све што им кажемо. А начин на који са њима комуницирамо начин је који ће и они прекопирати јер неће знати да је могуће и другачије.
“Знам да понекад дигнем глас на њих, односно, некада сам то тако учестало радила и када ми је ћерка написала песмицу за Дан мајки која је почела овим стихом – Важна ствар о мојој мами је та да је она увек ту уз мене чак и када направим проблем”… тада сам сазнала да је промена у мом понашању према њој уродила плодом!”
Некада није било тако!
Та грозна нервоза није долазила увек и није била стално присутна, али било је тренутака када сам пуцала јако гласно и јако агресивно. Kао надувани балон ког је њихово понашање надувавало и надувавало и када би дошло до крајње границе једноставно би јако гласно пуко!

Али чак ни тада нисам схватала. Схватила сам то тек једног дана када је моја старија ћерка сишла са столице да би нешто дохватила и тада је случајно просула пуну кесу пиринча на под. И док су зрна летела на све стране уочила сам тај страх, тај неописиви страх моје ћерке док је чекала моју тиранску реакцију. И тада сам схватила да се моја мала ћерка мене боји чак и када направи једну овако баналну грешку. Тај страх је нешто што ме је натерало да се променим. Јер морала сам да се променим.

 
Некада је то био низ глупих ситница које су се заређале, некада бих планула ради неких својих фрустрација, али признајем – звучало је грозно. Почела сам се губити у сопственом односу са својом децом којој сам као мајка увек желела само најбоље. Али, у неким ситуацијама, признајем, својим сам делима чинила најгоре што сам могла. Пуцала сам на њих јер је једна хтела наруквицу, друга је случајно просула читаву кутију житарица на под, и то наравно у тренутку када већ негде каснимо. Пуцала сам гласно да сам их обе знала још више уплашити тако да су и оне почеле да реагују викањем на мене. И у том међусобном викању схватила сам да оне више ни не знају другачије да реагују него виком. И то виком за све и свашта. Виком једна на другу, а оне су тада имале само три и шест година.
Зар сам могла да дозволим да се свака ситница у нашем дому претвори у ратно стање у коме пуцамо сви на свакога? Не, нисам. И зато сам морала да престанем. Не оне, него ја, да сада од почетка почнем да им показујем пример који је бољи.
И то се наравно није догодило преко ноћи, требали су месеци да ја сваки пут када би иначе бурно реаговала прво станем и размислим, а затим им на леп начин кажем то што имам. Промена није брзо дошла ни код њих. И њима је требало, чак више него мени, да почну да схватају да се нешто у нашем односу мења.
Највећи проблем у том силном викању заправо нису биле оне. Оне и њихови несташлуци били су само окидач за нешто што је у том тренутку кипело у мени, а кипело је свашта. У жељи да будем савршена и на послу, и као родитељ, да стигнем све што сам себи зацртала, а то све је углавном значило рад и присуство на више страна, а то једноставно нисам сама стизала. Мобилни, рачунар, нахрани дете, иди тамо, иди овамо, закрпи рупу, промени ово, буди овде, буди онде и уз све то и једна и друга стално су на моја леђа бацале још више и више задатака. Оних свакодневних малих радњи које нисам никада унапред уписивала у свој попуњени распоред јер једноставно нисам рачунала на то колико сам им у ствари потребна. И онда сам пуцала. Не на шефа, не на себе, већ на њих две.

Да бисмо могли одгајати дете без викања првенствено морамо знати како да смиримо саме себе. А то нећемо моћи док год су нам животи испуњени безбројним обавезама. Није лако одгајати децу, а посебно ако за то, од свега осталог у животу, немамо довољно времена.

У месецима који су пролазили увидела сам да једноставно нисам машина која може и жели да обавља толико ствари у само једном дану. Полако сам смањивала обавезе, почела да постављам приоритете, па сам временом постала смиренија. А то је кључ – бити смирен да у заданим ситуацијама можете реаговати смирено, без викања, без оптуживања, јер најчешће пукнемо у ситуацијама када деца нису нешто намерно урадила. И колико год то можда схватамо једноставно смо превише нервозни да би само одмахнули руком на проливен сок по каучу, њихову жељу да пре изласка из куће покупе још ово и оно, и многе друге свакодневне ситуације.
А сада, сада смо у таквој ситуацији да ако неко просипа пиринач ја ћу бити ту да мирно донесем метлу и помогнем да се очисти неред. Ако неко пролије сок по столу мирно ћу донети крпу и сто ће опет бити као нов.
Дакле, све је ту драге маме. Црно на бело.
 
Извор:  www.index.hr/mame

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама