Сценарио А
Ваше дете вам је управо рекло да је тужно због нечега што се десило.
Ви сте на то одговорили „То је ситница, није разлог да будеш тужна/бесна…”
Сценарио Б
Дете каже да се осећа неприхваћеним у одељењу. Наставник на то одговара: „То није тачно, сви се играте заједно“.
Сценарио В
Ученик се пожалио школском психологу да га деца стално задиркују. Одговор психолога: „Сувише си емотиван/осетљив…“
Сценарио Г
Пријатељу сте управо објаснили неку тешку ситуацију кроз коју пролазите. Он вам одговори: „Има и горих случајева од твог. Ево замисли да си…”
Сценарио Д
На шалтеру банке клијент је бесан повиси тон јер је незадовољан услугом. Радник на то одговара: „Немате разлога да вичете.“
Шта је заједничко горенаведеним ситуацијама?
Речи попут горенаведених и сличних „није то ништа страшно“, „па шта“ , „не знаш да прихватиш шалу“ итд. представљају не само манипулацију и већ и емотивно злостављање, у психологији звано „gaslighting“. Када вам неко говори да оно што сте видели својим очима или чули сопственим ушима, да оно што осећате у себи није тачно, и да нешто није у реду с вама због тога што то мислите или осећате, та особа вас дебело манипулише. Ово је основа gaslighting-а . На жалост, ми смо у Србији нормализовали gaslighting у људским односима.
Gaslighting је нарочито деструктиван у односима родитељ-дете. Дете је психо-физички зависно од родитеља, незрело и у телу и у души. Њима је повезаност са родитељам питање опстанка. Оно ће увек веровати родитељима, јер деца, нарочито она мала, немају зрелост ни снагу да им се супротставе. Др Рамани, амерички клинички психолог, стручњак за ментално здравље и нарцизам, која је радила и као експерт у судовима у Америци, каже да би деца пала у веома опасно психичко стање панике када би почела да верују да родитељи не раде све у њиховом интересу. То је осећај који они не могу да процесуирају, па аутоматски верују својим родитељима. Као објашњене за понашање родитеља они почну да криве себе. Када се ово ради константно, дете престаје верује својој интуицији, почиње да преиспитује себе и своје перцепције, почне да осећа да нешто није у реду са њим/њом, да губи самопоуздање. Према Др Рамани оваква деца су веома подложна анксиозности и депресији и често постају проблематична деца у школама.
Наш психолог Ана Мирковић је у емисији ”Табу” на Инстајдер ТВ изјавила да су јој се тинејџери жалили да се осећају депресивним. “Код мене је само мрак, нема светла на крају тунела”. Када их је питала да ли су неком то рекли, деца су одговорила: “Да, родитељима”, али да су родитељи одговорила са “Не прави се луд, седи тамо учи за контролни, немој то да причаш.”
Е па, драги родитељи, управо сте изманипулисали сопствено дете. Емотивно и психолошки.
Под један, одузели сте му сопствену реалност, на њихово “осећам се депресивим” одговорили сте игнорисањем.
Под два, направили сте од њега фолиранта и неурачунљиву особу, кад сте рекли “не прави се луд”. Учинили сте да се због сопствених емоција осећају лоше, промашено. Ништа горе да се дете научи да не верује сопственом унутрашњем компасу.
Као треће, посрамили сте сопствено дете, рекавши ”не причај о томе”, због онога што оно природно осећа. Ово је увод у когнитивну дисонанцу, ментално стање у којем се особа осећа нелагоно због онога што ради или осећа, па почне да преиспитује сопствене радње, навике и осећања. Особе које одрастају да не верују сопственим осећањима и интуицији ће одрасти у особе које константо преиспитује себе, не препознају лажи и манипулације и биће подложне преварама, не само физичким него и емотивним и психолошким.
Желим да верујем да многи одрасли који се овако обраћају деци, заправо нису свесни да тиме наносе велику штету детету, а и другој одраслој особи којој се обраћају. Верујем, исто тако, да многи једноставно не знају другачије јер су и они одгајани оваквим приступом. Прихватити емотивну реалност друге особе је основа емпатије, а ми сми желимо емпатично друштво.
Интуиција је нас унутрашњи компас, наша звезда водиља, која нам помаже да осетимо да нешто, или неко није или јесте у реду. Интуиција је тај осећај који ти каже да у касној ноћи не изабереш улицу без људи иако је то краћи пут кући. То је тај осећај који ти каже да можда сумњива ова особа која хоће да ти прода неки магичан апарат. То је осећај који ти каже да ово што ти је управо речено да радиш није у реду да радиш.
По неким истраживањима пословни људи често доносе одлуке интуитивно, уместо логично. Истина је да интуиција може имати и неке негативне последице јер је базирана на нашим животним искуствима. Ако смо имали трауматска исксутва као деца, то може довести до фобија и ирационалног размишљања. Но, ово није текст о тим ситуацијама.
Деца која су научена да следе своју интуицију имају далеко већу способност да препознају манипулацију, да осете када нешто није у реду, намиришу особе и ситуације којих треба да се клоне. Деца која су овако васпитана (још боље у комбинацији са васпитним методама које не подстичу слепу послушност типа „јер сам ја тако рекао“) постају деца, па после и одрасли који:
– се неће се бојати да буду другачији и онда када су они једини другачији у групи, одељењу, школи, радном месту.
– неће постати део “проблематичне групе” ученика, навијача и сл.
– имају далеко мање шансе да постану жртве дечјих предатора и педофила
– неће дозволити да се неко игра с њиховим здравим разумом и убеђује је их да не чују/виде оно што су чули/видели
– неће преиспитивати сопствене одлуке због мишљења других
– лакше и брже ће препознати када их други, одрасли, па и политичари манипулишу и лажу
– неће бланко извршавати наређења других када осете да “нешто” није у реду
– неће тежтити занимањима (попут војске и полиције) у којима је слепа послушност модус операнди
– неће лако подлећи притисцима
– неће дозволити да буду уцењени
– неће ћутати
Људи који су научени да прате свој интерни компас остаће верни себи. Мењаће своје мишљење или одлуке само када виде валидне разлога за то, или онда када би немењањем ишли против себе и своје интуиције. Најлепши поклон који можете да дате својој деци јесте дозвола да буду оно што они природно јесу, да осећају оно што осећају, да донесу одлуке које осећају да би требало да донесу, да имају мишљења која имају. Тако ће они заувек бити слободни, психички, емотивно, а и физички. А моћи ће да изграде и друштво које ће бити исто тако слободно.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог