Scenario A
Vaše dete vam je upravo reklo da je tužno zbog nečega što se desilo.
Vi ste na to odgovorili „To je sitnica, nije razlog da budeš tužna/besna…”
Scenario B
Dete kaže da se oseća neprihvaćenim u odeljenju. Nastavnik na to odgovara: „To nije tačno, svi se igrate zajedno“.
Scenario V
Učenik se požalio školskom psihologu da ga deca stalno zadirkuju. Odgovor psihologa: „Suviše si emotivan/osetljiv…“
Scenario G
Prijatelju ste upravo objasnili neku tešku situaciju kroz koju prolazite. On vam odgovori: „Ima i gorih slučajeva od tvog. Evo zamisli da si…”
Scenario D
Na šalteru banke klijent je besan povisi ton jer je nezadovoljan uslugom. Radnik na to odgovara: „Nemate razloga da vičete.“
Šta je zajedničko gorenavedenim situacijama?
Reči poput gorenavedenih i sličnih „nije to ništa strašno“, „pa šta“ , „ne znaš da prihvatiš šalu“ itd. predstavljaju ne samo manipulaciju i već i emotivno zlostavljanje, u psihologiji zvano „gaslighting“. Kada vam neko govori da ono što ste videli svojim očima ili čuli sopstvenim ušima, da ono što osećate u sebi nije tačno, i da nešto nije u redu s vama zbog toga što to mislite ili osećate, ta osoba vas debelo manipuliše. Ovo je osnova gaslighting-a . Na žalost, mi smo u Srbiji normalizovali gaslighting u ljudskim odnosima.
Gaslighting je naročito destruktivan u odnosima roditelj-dete. Dete je psiho-fizički zavisno od roditelja, nezrelo i u telu i u duši. Njima je povezanost sa roditeljam pitanje opstanka. Ono će uvek verovati roditeljima, jer deca, naročito ona mala, nemaju zrelost ni snagu da im se suprotstave. Dr Ramani, američki klinički psiholog, stručnjak za mentalno zdravlje i narcizam, koja je radila i kao ekspert u sudovima u Americi, kaže da bi deca pala u veoma opasno psihičko stanje panike kada bi počela da veruju da roditelji ne rade sve u njihovom interesu. To je osećaj koji oni ne mogu da procesuiraju, pa automatski veruju svojim roditeljima. Kao objašnjene za ponašanje roditelja oni počnu da krive sebe. Kada se ovo radi konstantno, dete prestaje veruje svojoj intuiciji, počinje da preispituje sebe i svoje percepcije, počne da oseća da nešto nije u redu sa njim/njom, da gubi samopouzdanje. Prema Dr Ramani ovakva deca su veoma podložna anksioznosti i depresiji i često postaju problematična deca u školama.
Naš psiholog Ana Mirković je u emisiji ”Tabu” na Instajder TV izjavila da su joj se tinejdžeri žalili da se osećaju depresivnim. “Kod mene je samo mrak, nema svetla na kraju tunela”. Kada ih je pitala da li su nekom to rekli, deca su odgovorila: “Da, roditeljima”, ali da su roditelji odgovorila sa “Ne pravi se lud, sedi tamo uči za kontrolni, nemoj to da pričaš.”
E pa, dragi roditelji, upravo ste izmanipulisali sopstveno dete. Emotivno i psihološki.
Pod jedan, oduzeli ste mu sopstvenu realnost, na njihovo “osećam se depresivim” odgovorili ste ignorisanjem.
Pod dva, napravili ste od njega foliranta i neuračunljivu osobu, kad ste rekli “ne pravi se lud”. Učinili ste da se zbog sopstvenih emocija osećaju loše, promašeno. Ništa gore da se dete nauči da ne veruje sopstvenom unutrašnjem kompasu.
Kao treće, posramili ste sopstveno dete, rekavši ”ne pričaj o tome”, zbog onoga što ono prirodno oseća. Ovo je uvod u kognitivnu disonancu, mentalno stanje u kojem se osoba oseća nelagono zbog onoga što radi ili oseća, pa počne da preispituje sopstvene radnje, navike i osećanja. Osobe koje odrastaju da ne veruju sopstvenim osećanjima i intuiciji će odrasti u osobe koje konstanto preispituje sebe, ne prepoznaju laži i manipulacije i biće podložne prevarama, ne samo fizičkim nego i emotivnim i psihološkim.
Želim da verujem da mnogi odrasli koji se ovako obraćaju deci, zapravo nisu svesni da time nanose veliku štetu detetu, a i drugoj odrasloj osobi kojoj se obraćaju. Verujem, isto tako, da mnogi jednostavno ne znaju drugačije jer su i oni odgajani ovakvim pristupom. Prihvatiti emotivnu realnost druge osobe je osnova empatije, a mi smi želimo empatično društvo.
Intuicija je nas unutrašnji kompas, naša zvezda vodilja, koja nam pomaže da osetimo da nešto, ili neko nije ili jeste u redu. Intuicija je taj osećaj koji ti kaže da u kasnoj noći ne izabereš ulicu bez ljudi iako je to kraći put kući. To je taj osećaj koji ti kaže da možda sumnjiva ova osoba koja hoće da ti proda neki magičan aparat. To je osećaj koji ti kaže da ovo što ti je upravo rečeno da radiš nije u redu da radiš.
Po nekim istraživanjima poslovni ljudi često donose odluke intuitivno, umesto logično. Istina je da intuicija može imati i neke negativne posledice jer je bazirana na našim životnim iskustvima. Ako smo imali traumatska isksutva kao deca, to može dovesti do fobija i iracionalnog razmišljanja. No, ovo nije tekst o tim situacijama.
Deca koja su naučena da slede svoju intuiciju imaju daleko veću sposobnost da prepoznaju manipulaciju, da osete kada nešto nije u redu, namirišu osobe i situacije kojih treba da se klone. Deca koja su ovako vaspitana (još bolje u kombinaciji sa vaspitnim metodama koje ne podstiču slepu poslušnost tipa „jer sam ja tako rekao“) postaju deca, pa posle i odrasli koji:
– se neće se bojati da budu drugačiji i onda kada su oni jedini drugačiji u grupi, odeljenju, školi, radnom mestu.
– neće postati deo “problematične grupe” učenika, navijača i sl.
– imaju daleko manje šanse da postanu žrtve dečjih predatora i pedofila
– neće dozvoliti da se neko igra s njihovim zdravim razumom i ubeđuje je ih da ne čuju/vide ono što su čuli/videli
– neće preispitivati sopstvene odluke zbog mišljenja drugih
– lakše i brže će prepoznati kada ih drugi, odrasli, pa i političari manipulišu i lažu
– neće blanko izvršavati naređenja drugih kada osete da “nešto” nije u redu
– neće težtiti zanimanjima (poput vojske i policije) u kojima je slepa poslušnost modus operandi
– neće lako podleći pritiscima
– neće dozvoliti da budu ucenjeni
– neće ćutati
Ljudi koji su naučeni da prate svoj interni kompas ostaće verni sebi. Menjaće svoje mišljenje ili odluke samo kada vide validne razloga za to, ili onda kada bi nemenjanjem išli protiv sebe i svoje intuicije. Najlepši poklon koji možete da date svojoj deci jeste dozvola da budu ono što oni prirodno jesu, da osećaju ono što osećaju, da donesu odluke koje osećaju da bi trebalo da donesu, da imaju mišljenja koja imaju. Tako će oni zauvek biti slobodni, psihički, emotivno, a i fizički. A moći će da izgrade i društvo koje će biti isto tako slobodno.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog