“Гледам моју снају, кува сваки други дан, децу узима из вртића у пет и кад дође петак, каже, нема воље!

Среда поподне, негде око 17h је онај тренутак кад осетим свраб. Тачно ме заголица негде у пределу последњег левог ребра – и кренем да мислим како су нас пријатељи позвали прошле недеље на роштиљ, рођаци очекују да их позовемо на дружење и ручак, другарице организују породични излазак у природу – а ја сам уморна.

мајка-дете
Canva.com

Са свих страна зврнда, бруји, бука постаје несносна, јер си немајка, мора да си немајка што ето, иде викенд, само што није, а немаш план детаљан да га искористиш. Да извучеш максимум. Да направиш салто и у лету завршиш – све кућне послове, све друштвене обавезе, све излете, обећања и очекивања.

Са свих страна зврнда, бруји, знаш, ЈЕДНОСТАВНО ЗНАШ, да се људи претварају на друштвеним мрежама, да ни сва та путовања и „чаролије“ које приређују својим потомцима нису толико смислена и стварна (а можда ни доживљена?!), ако морају – да, МОРАЈУ – да поделе на Фејсбуку и Инстаграму.

Скаче ми за вратом колегиница Коса, где вам је младост, само кукате, дође тај викенд, уместо негде да скитате, изведете децу у природу, а ви?! Ево ти, на пример, Дијана, ти си млада мајка, у тридесетим, еј кад се сетим, моји су били пред средњом школом кад сам ја имала 38 година, па летим! Иди на посао, трчи кући, кувај, спремај, чисти, изађи с децом у град, па вечера, па ‘ајд’ Јово на ново! А ви?! Све ми ту нешто уфћете! Ево гледам моју снају, ем кува сваки други дан, ем децу узима из вртића у 5-6 поподне и кад дође петак, каже, нема воље! Еј нема воље! Па за шта имате воље? Само у тај телефон буљите!

Сваког понедељка би Коса, тако ваљда, под утиском неискоришћеног викенда њеног сина, снаје и унука, солила ваздух у канцеларији „енергијом из прошлих времена“.

– Мени мој Миле скува кафу, па каже, идемо, Косо, у суботу ујутро на Авалу. Немој да куваш ништа, спакуј неколико сендвича за децу, да се опустимо као породица. Ето тако ми је говорио, као породица. А ви, ако вам је ово породица, да се не виђате, да вам се деца играју онлајн, уче онлајн, све онлајн, ево ја не знам!

– Добро, Косо, а реците Ви мени, које је било ваше радно време?

– Радно време ко радно време. Што је то битно сад?

– Па, битно је, да Вам кажем. Ако сте смену завршавали у 14 сати, били сте код куће најкасније у 15, је л’ тако? Па су деца ту, па се, како кажете, породично руча, заврши домаћи, одмори и гле 5 сати, још је дан, а Ви слободни као птица. Па пријатељима у госте, пријатељи у госте, све и да скитате, да идете само до парка, па кад се вратите, пуцате од енергије, је л’ тако? И онда вечера у нормално време, деца у кревет, Ви погледате омиљену емисију, па натенане.

– Па јесте, натенане, а ви само негде јурите!

– Па јуримо, али не стижемо. Је л’ схватате да је наше радно време до 5 поподне? И да ретки тачно у 5 могу да изађу с посла?

– Не знам ја, ал’ знам да ово не ваља! А друго, субота и недеља су вам слободни!

– Е! Ту сам Вас чекала! Све оно што сте ви завршавали преко недеље, нас сачека баш у тај слободни викенд. И дружења, и чишћење, и пеглање, и спремање ручка за неколико дана. А где су деца? Где је…

– Добро си се сетила, Дијана! Где су деца?! – па ме гледа дугачко, као да сам ја снаја којом је незадовољна. Видим њено разочарање комплетном генерацијом, видим тај осветнички сјај у очима, како би она све другачије.

Јасно ми је, до разумевања овде неће никад доћи. Можда буде љута, можда ме чак и сажаљева, али да схвати како је у мојој кожи, неће. Одједном схватам тај терет савременог доба за који тврдимо да су нам наметнули, а у ствари – све време га несвесно бирамо.

Среда је, осећам познати неиздрж, крене у доњем делу леђа, тачно на оној тачки која ме увек заболи после комплетног усисавања стана које завршим театралним пеглањем две пуне корпе веша. Настави се негде на длановима, где ме увек гребе кожа након рибања купатила. Заврши у ноздрвама, са познатим мирисима четири ручка која кувам унапред, па замрзнем – да има за целу недељу. То је неиздрж за суботу.

Среда је, осећам познати сврабеж, колегиница из суседне канцеларије се кикоће док прича како је уплатила породични викенд на Фрушкој гори (мало да побегнемо од свега!), свекрва шаље поруку на Виберу – неспретно урађен селфи, плус сличица кафе у башти (дођите овог викенда, ужелели смо се за децу, треба им свеж ваздух, јавимисе, па неколико смајлија), мајка зове по трећи пут (ниси ми одговорила да л’ да спремам гибаницу, је л’ долазите у суботу на ручак?), муж доставља скриншот преписке са кумом – долазе у недељу на вечеру. Вибер група млађег детета пишти, васпитачице и родитељи полемишу о најновијем пројекту, ниси добра мајка ако не помогнеш детету да направи кућицу за птице. У Вибер групи старијег детета је још ватреније, јер су домаћи задаци ипак врела тема. То је неиздрж за недељу.

Крај је радног времена, почиње трка ка вртићу и школи и провлачење кроз београдску гужву. Имам још два дана до суботе. На билборду велика реклама за новоотворени тржни центар: Извуците најбоље из викенда!

Ама доста више, нећу ништа да извлачим!

Доста ми је приче о прошлим срећним временима, о супер-мајкама које су све у ходу завршавале, о садашњим савршеним мамама које спремају органске каше од авокада за бебе и сваки викенд уживају у породичним излетима на Фејсбуку и Инстаграму.

Не наседам више на причу како пет дана радимо и два одмарамо, јер не одмарам ниједан дан. Не треба ми никакав рецепт за савршен живот ни 10 сјајних савета како да будем још сјајнија домаћица са сјајном косом.

Ништа није сјајно у том сјају.

Овог викенда одмарам се са својом породицом.

Пише: Србијанка Станковић

Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Žmuova. Budna već tri veka.