Počeo raspust. Nema više graje, cike, vike, dozivanja…ispred škole, preko puta mog prozora. To je jedina buka koja mi ne smeta, jer znači život, detinjstvo, nevinost, mladalačku neartikulisanost… a to je sve lepo. Ali gde su deca? Čujem, ima raznih dečjih kampova… i sve se plaća.
U moje vreme, toga nije bilo, nego kad smo mali, spakuju nas kod babe, pa kod tetke, ujne… samo da tamo postoji neko dete, neko društvo. Ja sam imala drugaricu koja je živela u kući odmah pored babine. Male, gradske kuće sa kapijom i dvorištem, onda nekoliko stepenika i u njenom i u babinom dvorištu rasle su kajsija, šljiva i dve jabuke, ali i raznobojne ruže, lepe, kate, dalije… Nas dve bismo sortirale opale latice i u debelom ‘ladu spremale ručak po ceo dan. Posude koje su glumile šerpe i lonce, bile su konzerve od paštete i poneka malo veća, a varjače – štapići od sladoleda. Sa malo vode zamešamo zemlju i onda od blata pravimo kuglice koje su nekada bile ćufte, a nekada kolači koje smo ukrašavale laticama. Ruke prljave, zavuče se blato ispod noktiju, ali se to sve lepo opere starom četkicom za zube koja je tome i služila. Onda zovemo babu da joj pokažemo, da je poslužimo i da nas malo hvali. Morala je da glumi oduševljenje, da nam se obraća kao da je stvarno došla u goste, i da kaobajagi proba. Kad završimo sa ručkom, odemo kod moje drugarice. Stara kuća sa debelim zidovima, dnevna soba u polumraku da bude prijatno. Poređamo lutke na krevet i onda se pravimo pametne. Ja kao izigravam učiteljicu i držim neko predavanje, ali mnogo je bitnije što ih svaki čas opominjem “sedi lepo, ne krivi se”, “ponovi sad šta sam rekla”, “deco, ovo je jako važno”… Mislim da su lutke imale najviše časova muzičkog, jer smo ih učile neku novu pesmicu. Posle nas njen tata odvede na sladoled – jedna kugla u malom kornetu. Meni vanila.
Povremeno, posle doručka, deda donese dopisnice “da se javimo mami i tati”. Na razglednici ne može mnogo toga da stane, pismo je preopširno, a dopisnica taman. U dve rečenice napišem kako nam je lepo, kako se igramo po ceo dan i gotovo. Ostatak, dopiše deda.
Onda, na nekoliko dana idem kod tetke, najmlađe sestre moje mame. Imala je u spavaćoj sobi lutku koje se tada zvala “italijanska” ili “spavaća lutka”. Služila je kao ukras na krevetu u spavaćoj sobi. Velika, sa uštirkanom punđom, u krinolini punoj sintetičke čipke koja se nameštala u pun krug kada lutka sedi. Zauzimala je trećinu kreveta. Znala sam da ležim pored nje satima i da je gledam. Imala je i prave trepavice, pa kad legne – ona žmuri. Lutka – devojka. Koje čudo “tehnike”.
Sama činjenica da sve to pamtim, dovoljno govori o tome koliko je bilo lepo.
Deca mojih prijatelja su ovih dana u nekom od kampova na planini, jezeru… kažu – važno je da je sve organizovano.
Mnogo je važnije da imaju šta da zapamte.
Sva ta sećanja tako lepo legnu na dušu.
Naročito vikendom.
Izvor: AllMe