Како су људи само чудни. Да ли сте о томе некад размишљали? Ја јесам. Од дана кад им се дете роди, решени су да од њега направе самостално биће. Ако би могло већ са месец дана да то буде решено. А кад загребете мало дубље и погледате мало ширу слику…
Говориће вам, ти неки људи, да не дозволите да се дете теши на дојци и да га научите да је млеко храна. И то ће радити док себи кувају чај да их опусти како би лепо заспали.
Рећи ће вам да не легнете поред детета кад крене да спава, а сами ће лећи поред свог партнера.
Објасниће вам да је ваш ускоро двогодишњак превише велики да би сисао, а себи ће сипати шољу крављег млека за доручак.
Јасно и гласно ће вам ставити до знања да не нунате бебу да би заспала, а онда ће вам предложити да купите скупе њихалице које би требало да раде управо то за шта су створене мајчине и очеве руке – да нунају.
Казаће вам људи и да пустите дете да се само смири кад је плачљиво и нервозно, а онда ће отићи да утеше свог пријатеља који је тужан или разочаран.
Многи ће вам објаснити како је одговарање на потребе детета заправо само ваша лоша навика којом себи правите проблем. И то ће рећи са цигаретом у руци.
Боже, шта ће вам све људи рећи! Али, ви нисте „ти људи“. Ви сте они чији инстинкти говоре јасно и гласно и не дају да их такви ућуткају.
Јер, чак и кад смо потпуно исцрпљени, знамо да је плач којим нас беба зове њен начин да каже да јој требамо, а не некакав протест.
Јер нам је јасно да то кад нас траже у 3 ујутру није никаква манипулација.
Зато што, чак и кад нас леђа боле јер заспимо успављујући дете у малом кревету, знамо колико ће брзо ти тренуци проћи. И знамо да бисмо, када прођу, пристали и на тај бол у леђима поново, само кад би могли макар на дан да се врате.
Људи нам говоре, али ми знамо. Знамо шта је стварно важно и знамо да треба само да им се осмехнемо и кажемо: Хвала на савету, али, ми ћемо то, ипак, другачије.