До недавно и основне и средње школа у Србији су одељење могле да формирају са до 30 ученика, уз могућност да се тај број, изузетно и уз сагласност Министарства просвете, попне и до 33 у основној школи. Изменама закона о основном и средњем образовању, усвојеним током 2023. године, тај максимум је спуштен на 28 ученика по одељењу – и у основним, и у средњим школама. Спуштена је и „изузетна“ горња граница: у основној школи са 33 на 31 ученика. Званично образложење које је Министарство изнело јесте да је смањење броја деце по одељењу део ширег пакета мера за сузбијање вршњачког насиља – мање деце, по тој логици, значи да наставник има реалну шансу да примети шта се дешава у учионици, а не само да преживи час.
Синдикати просветних радника су годинама тражили да се тај лимит спусти на 24, и тврде да је 28 компромисно, а не идеално решење. Из њихове перспективе, разлика између одељења од 24 и одељења од 28 ученика прави осетну разлику између тога да наставник може да посвети пажњу сваком детету понаособ и тога да то физички није могуће у оквиру једног школског часа од четрдесет пет минута.
Зашто „од скора“ не значи „од сад, за све“
Важно је напоменути и то да се нова, нижа граница не примењује аутоматски на сва одељења у свим разредима. Закон је ступио на снагу тако да се нови максимум прво односи на новоформирана одељења – пре свега на будуће прваке и на петаке, тамо где се, на преласку из разредне у предметну наставу, одељења изнова састављају. Одељење које је, рецимо, трећи разред формирало пре две године по старим правилима, са 30 ученика, не мора одједном да се „преполовљава“ да би се уклопило у нову норму – оно наставља да постоји у саставу у ком је и формирано, све до тренутка када би се, по редовном току ствари, ионако изнова састављало. Другим речима, потребно је неколико година да се ефекат ове измене осети кроз читав систем, разред по разред, а не од следећег септембра у свим учионицама одједном.
Деца којој је потребан ИОП мењају рачуницу
Бројка од 28 није фиксна у свакој ситуацији – она се смањује кад одељење похађају деца којој је потребна додатна подршка. За сваког ученика који наставу прати по индивидуалном образовном плану са прилагођеним начином рада (такозвани ИОП1), законски максимум се умањује за два детета; за сваког ученика који наставу прати по ИОП-у са прилагођеним садржајима и исходима (ИОП2), умањује се за три. Уз то, у једном одељењу смеју да буду највише два ученика са сметњама у развоју или инвалидитетом, без обзира на то колико је одељење.
Ако погледамо податке које је Министарство изнело јавности последњих година, слика је изненађујуће неуједначена.
У основним школама у Србији има близу 28.000 одељења, а скоро четвртина њих има мање од десет ученика – то су, по правилу, школе у малим, ретко насељеним срединама, где је проблем супротан од оног који закон решава: нема довољно деце да се одељење уопште попуни. Истовремено, одељења која прелазе границу од 30 ученика чине тек незнатан проценат укупног броја, али су готово увек сконцентрисана на истим местима – у насељима у експанзији, пре свега око Београда, где број становника расте брже него број школских зграда.
Закон, другим речима, прописује јединствену норму за систем у ком је стварни проблем, на једном крају, празна учионица, а на другом, учионица у којој клупа физички нема довољно места.
Невена Лимић, психолог у београдској ОШ „Скадарлија“, то објашњава кроз конкретан пример из своје школе: ове године по ИОП2 тамо учи троје деце, док петнаестак ученика прати наставу по ИОП1 – што значи да се за свако од те деце, по закону, умањује капацитет одељења у које су распоређени. Има, каже Лимић, и деце за коју стручни тим процењује да им је ИОП потребан, али родитељи на то не пристају. „Овакво дете у одељењу се рачуна као троје деце. Потребна је и сагласност родитеља“, објашњава она.
Тај контраст добро илуструје и пример који Валентина Илић наводи кад говори о селу Раброво, у општини Голубац. „Школа има доста малих, патуљастих одељења које имају по три, четири, седам ђака. То је туга“, каже она, додајући да синдикат ипак брани опстанак и таквих, бројчано минијатурних одељења, јер је алтернатива – спајање деце различитог узраста у комбиновано одељење или гашење школе – по њеној оцени гора. Са друге стране те исте лествице налази се искуство Милорада Антића, председника Форума средњих стручних школа, који упозорава да величина одељења није једини фактор који отежава наставу. „У трогодишњим стручним школама поједина одељења имају двадесетак ученика, па је и са њима некада тешко радити“, каже Антић, објашњавајући да мањи број ученика сам по себи не решава проблем кад су, како то формулише, у питању „слабији ђаци“ којима је потребан другачији, спорији приступ градиву.
Ипак, став струке изнет кроз синдикате који су ову промену годинама тражили, јесте да 28 није педагошки идеалан број, те да треба тежити додатном смањењу. За то би, логично, било потребно запослити нове наставнике и обезбедити додатни простор у школама што је, имајући у виду то да деца у Србији већ имају двосменски систем – велики изазов.