Могуће да спадате у круг безгрешних, којих је наш интернет, у последње време пун, па ако је то случај, онда ово вероватно и није текст за вас. Ако сте пак међу оним малим бројем реалних и грешних, онда можда из ових редова научите нешто ново. Наиме, сви ми, правимо грешке, мање или веће, чешће или ређе. Оне су саставни део сваког рада, сваке акције и једини начин да их избегнете је да – или не радите ништа, или да сте више биће. Грешимо и то је саставни део онога што јесмо и онога што ћемо бити. Грешимо много и често, на стварима које су баналне, и на онима које нам могу променити живот. Грешимо јер смо људи и јер је то део комплексног процеса који називамо – живот. Оно што нас разликује је то колико често грешке понављамо, и како се односимо према тим грешкама и људима који су део тога.
Хелен Келер каже – људи не воле да мисле, јер ако мисле неминовно долазе до закључака, а закључци нису увек пријатни. Волим да читам и слушам о великим лидерима, људима који су имали енергију и начин да мотивишу људе да учине невероватне ствари. Волим зато што ми је фасцинантно да сазнајем пред каквим су се изазовима налазили, и на који начин су са њима излазили на крај. Доношење одлука је тежак, болан и непријатан процес. Процес у коме преузимамо одговорност за себе и друге, у коме смо ми ти који одређујемо смер којим ћемо се кретати, на основу, најчешће, недовољно информација. И ствари често не крену онако како смо планирали, замислили, очекивали. И то је страшно. Или није? То је већ ствар вашег става, или одлуке. Ако прихватите да ствари нису под вашом контролом у мери у којој би желели, доста лакше ћете се кретати кроз време-простор континуум. На вама је да, онај део који је до вас, урадите најбоље што у том тренутку можете. То можда неће бити добро, можда неће бити ни довољно да прескочите магичну границу на којој ситним штампаним словима стоји – довољно, али не можете себе кривити за ствари на које нисте могли да утичете.
Када се, ипак, деси срање, можете одреаговати на више начина. Лично преферирам да отворено и јасно предочим свима на које то може утицати пун обим проблема и потенцијалне даље компликације. Ипак, постоји више школа мишљења и она у којој се игнорише реалност и правимо се да се ништа није десила је најпопуларнија, а подврста у којој се, када будемо суочени са реалношћу, одговорност пребацује на више силе – хит је већ неко време. Као прилог, можете ламентирати и кукати над судбином, неки су од тога направили и уносан бизнис.
Људи прибегавају овоме јер не желе да покажу да су људи, да су рањиви, да су грешни, јер су учени да је све савршено, и да у таквом савршеном свету, за несавршене људе нема места. Реалност ипак каже да су већина оних вредних учесника у овоземаљском животу управо и јесу они који константно греше, саплићу се, али не одустају. Они су ти који на крају учине невероватне ствари, после много неуспелих покушаја. Сваки пораз је лекција из које се учи, а најважнија лекција је да је пад страшан само ако после њега не устанете.
Један од основних проблема код тих сценарија са игнорисањем реалности и конструисањем паралелне је у количини енергије која је потребна да би се тако нешто створило и количини концентрације која је потребна да би се одржало. А ипак, на крају мора имати тужан крај. То је неминовност, једини промењив фактор је време и он зависи од ваших способности и среће.
Петер Друцкер је рекао – не постоји ништа бескорисније него ефикасно радити ствари које уопште није требало да буду урађене. Зашто? Зато што ефикасан рад захтева припрему, размишљање, потрошњу ресурса који су ограничени. У древној вештини Кунг Фу-а постоји израз “Wу Wеi” – који би се могао превести као активност кроз неактивност, а најкраће објашњено значи – увек је најбоље ако резултат који желите добијете са најмање могуће рада. У данашњем свакодневном језику то називамо – оптимизација.
Стога предлог – када нешто забрљате, све што треба да урадите је да то одмах саопштите другој страни. Примите ударац. Реците да вам је жао. Научите лекцију. Будите бољи следећи пут.
Да, заиста је толико једноставно.
Извор: ftw.rs