Ема Џенер, британска дадиља и аутор књиге „Буди смирен родитељ”, радила је с децом и родитељима на два континента током две деценије и озбиљно је забринута због начина на који се данас одгајају деца. Ево пет проблема које она сматра најозбиљнијим:
Бојимо се сопствене деце
Деца имају превише контроле над родитељима, а то показује једноставан тест са шољицом, каже Ема. „Ако мајка сипа детету млеко у плаву шољицу, а оно каже да хоће да пије из друге шоље, пажљиво посматрам како родитељ реагује: У већини случајева пожури да преспе млеко у другу шољу док дете не побесни. Велика грешка! Чега се бојите, маме?”
Не очекујемо пуно
Кад се деца лоше понашају, било на јавном месту или у четири зида, родитељи слегну раменима у стилу „Па, таква су деца”.
“Верујте ми, не морају бити таква” каже Ема, додајући да су деца далеко способнија него што родитељи сматрају, било да се ради о манирима, поштовању старијих, кућним пословима, дарежљивости или самоконтроли. „Мислите да дете није у стању да седи теком вечере у ресторану? Глупости.
Мислите да не може да рашчисти сто ако му не кажете? Још једна глупост! Једини разлог што се не понашају како треба је што их томе нисте научили и што то од њих не очекујете! Једноставно је. Подигните своје стандарде и дете ће им се прилагодити.“
Не прихватамо мишљења и савете других
Некада су возачи аутобуса, наставници, продавци и остали родитељи имали „право” да упозоре дете које се лоше понаша. Они су били очи и уши родитеља који нису присутни, и сви су радили с истим циљем: подизање пристојних дечака и девојчица. Они су били подршка родитељима. Данас, када се неко ко није родитељ усуди да опомене дете, мама и тата полуде. Њихово дете је савршено, тако да често не прихватају мишљење родитеља и других који мисле да оно то није.
Напашће наставника уместо да казне дете које је било безобразно на часу. А нимало не помаже то што данас родитељи суде једни другима, уместо да се подржавају. „Када виде да нечије дете бјесни, сви осуђују маму која га дисциплинује, а требало би да кажу ‘Хеј, у праву је, поставља детету границе, а то не иде лако!’”, објашњава Ема.
Ослањамо се на пречице
„Дивно је што родитељи имају разне електронске направе да им помогну током путовања и код лекара. Данас су родитељи заузетији него икад раније, и увек сам за то да им се олакша кад је потребно.”, каже ова искусна дадиља. Али ова помагала су искушење за родитеље, који почињу да их користе све чешће, па деца не науче да се забављају сама.
Дечје потребе увек на првом месту
Добро је што су деца родитељима приоритет. Али данас, то је отишло предалеко, упозорава Ема, јер родитељи занемарују своје потребе и своје ментално здравље због своје деце. „Стално виђам маме које изнова и изнова устају из кревета да удовоље детету. Или тате које све остављају да би отрчали по пиће за своју жедну ћерку”.
Сасвим је нормално да онај тата каже: „Наравно да можеш да добијеш воду, али тек кад наиђемо на следећу славину.” Рећи “не” с времена на време није нимало лоше, као ни тражити од детета да се само забавља док ви одете у тоалет или припремите ручак.
„Бојим се да ће, ако не почнемо да исправљамо грешке, наша деца порасти у саможиве, нестрпљиве и безобразне одрасле особе. То неће бити њиховом кривицом, него нашом. Никада их нисмо учили другачије нити смо више од тога очекивали од њих.
Желели смо да им увек све буде “низ длаку”, а кад, неминовно, престане бити тако, неће бити припремљена”, упозорава Ема и позива: “Очекујте више. Хајде да заједно доведемо ту децу у ред и припремимо их на време да буду самостални и успешни у стварном свету, а не ушушкани у оном који смо за њих створили.”
Извор: Huffington Post
Lepo rečeno, upravo tako .
Lepo rečeno.
Odličan tekst.
Dodala bih samo da je i greška kad malom detetu postavljamo pitanje da ono odluči šta će i kako će nešto uraditi, u kom pravcu će šetati, gde ćemo ići..
Kad su meni skrenuli pažnju da u tome grešim, svaki put bi se ujela za jezik dok nisam naučila da to više ne radim.
I da ne koristim reč „AKO“ već „KAD nešto završiš“ – „TAD ćes da dobiješ“.
Sve ovo jako puno znači kad dete krene u školu.
Naprotiv, smatram da grešiš pomalo.
Dete od malih nogu treba da vežba da donosi odluke, stoga mu treba dozvoliti da odlučuje kid ‘manje bitnih’ stvari, kuda če šetati, koju kombinaciju boja će obući…
Inače raste u nesigurnu osobu ubeđenu da njeno mišljenje nije važno, pasivnu koja prepušta drugima da odlučuju…
Bolje deluje: Čim uradiš, možeš…