“Хајде да пустимо маму да се данас наспава, можда онда неће бити тако мрзовољна,” мој 5-годишњи син шапнуо је мом супругу једног јутра. Та реченица ме покосила. Да, ја сам мрзовољна мама. Наравно да јесам.
Штавише, свесна сам да је мој син пажљиво одабрао реч – мрзовољна, јер у последње време расположење ми је личило на комплетно нервно растројство. Ево, тешко уздишем. Чак и ако сам узнемирена због нечега што је он учинио (или није), корени мојих емоција су били много дубљи и замршенији од свега што се дешавало у том тренутку. Знам да све то није била његова кривица. Слушајући ту реченицу, схватила сам да, без обзира колико се трудила да гурнем бес и тугу негде дубоко у себе у покушају да је потиснем, оне неминовно у неком тренутку силовито груну у виду вулканске лаве напоље, као фрустрација и нервирање. Било је то јаче од мене.
(Узгред: Нико нам каже да је најтежи део родитељства онај када треба да останемо родитељи у правом смислу те речи, и када пролазимо кроз најтеже периоде живота. Понекад је имати дете најлакши и најбољи део наших живота.)
Истини за вољу, ја сам у једном од оних хладних, тешких и болних доба живота – живим окружена несигурношћу, болом, променама, отпором према променама.
“Осећао сам се тако лоше када је наш син то рекао,” признао ми је муж касније тог дана. “Знам да си мрзовољна и љута због мене, и ја не желим да те видим такву. Ти си добар човек, и дивна мајка, али наши проблеми га спречавају да то увиди.”
Био је у праву – ја сам та која је пустила масу проблема да утиче на моје расположење, а мој син добија само гори део, мрзовољну мене. И знате у чему је фора? То што ће и ова привремена фаза проћи, као и све остало, и ја ћу на крају наћи свој начин да се изборим са свом овом тескобом и невољама. Преболећу, наравно. Али ово је једино детињство које моје дете има. Овај период у његовом одрастању неће имати репризу. Ако сам неспособна и преслаба да ово пребродим брже и лакше, онда је то то. Мој син ће имати мрзовољну маму. Али, да ли је то врста маме која желим да будем? Да ли је то пример који желим да дам свом детету?
Мој живот изненада је добио смисао: Желим да будем срећнија мама.
Желим да се сетим некадашње себе која спонтано почиње да плеше кад чује музику, смеје се и зове свог сина да заигра са њом.
Желим да ме се сећа као ведре насмејане маме, а не аспиде чија се мрзовоља шири сваком просторијом у коју уђе.
Желим да се сећа топлог осмеха чешће него мрког погледа или очигледно узнемирене особе.
Желим да он види како прихватам све животне ситуације, решавам их и узимам од њих само најбоље. Желим да живим радостан живот, и да он то осећа.
Наравно, то не значи грч лажног осмеха и глумљење среће – тај трик очигледно не ради. За мене је то значило, за почетак, позивање мог терапеута да покрене наше терапије поново. То је значило да се запитам: “Шта ме чини срећном?” и проналажење начина да буде више таквих ствари. Избегавање ситуација које ме троше и чине зловољном. Шта могу да променим или елиминишем у свом животу? Kоје токсичне људе и ситуације треба да избегнем?
За мене, то је значило рећи ДА мојој потенцијалној срећи, и трагати за осећањем благостања у мом животу.
Такође, то је значило да препознам тај почетни тескобни осећај у грудима пре него што ме зграби – пре него што га мој мозак прихвати и крене да ме мучи мислима и бригама, а ја изгубим из вида модел мајке који желим да будем. То значи да ћу убудуће свесно, намерно, бирати да будем срећнија и мање везана за све негативно што се јавља око мене и у мени.
То је за мене непрестани напор са неизбежним падовима. Неки дани и даље су врло тешки.
А ипак, моја одлука да постанем срећна и ведра особа вероватно је најлепша ствар коју сам могла да учиним за сина
То је такође и најбоља ствар коју сам могла да учиним за себе.
Превела: Јасмина Јовановић