“Hajde da pustimo mamu da se danas naspava, možda onda neće biti tako mrzovoljna,” moj 5-godišnji sin šapnuo je mom suprugu jednog jutra. Ta rečenica me pokosila. Da, ja sam mrzovoljna mama. Naravno da jesam.
Štaviše, svesna sam da je moj sin pažljivo odabrao reč – mrzovoljna, jer u poslednje vreme raspoloženje mi je ličilo na kompletno nervno rastrojstvo. Evo, teško uzdišem. Čak i ako sam uznemirena zbog nečega što je on učinio (ili nije), koreni mojih emocija su bili mnogo dublji i zamršeniji od svega što se dešavalo u tom trenutku. Znam da sve to nije bila njegova krivica. Slušajući tu rečenicu, shvatila sam da, bez obzira koliko se trudila da gurnem bes i tugu negde duboko u sebe u pokušaju da je potisnem, one neminovno u nekom trenutku silovito grunu u vidu vulkanske lave napolje, kao frustracija i nerviranje. Bilo je to jače od mene.
(Uzgred: Niko nam kaže da je najteži deo roditeljstva onaj kada treba da ostanemo roditelji u pravom smislu te reči, i kada prolazimo kroz najteže periode života. Ponekad je imati dete najlakši i najbolji deo naših života.)
Istini za volju, ja sam u jednom od onih hladnih, teških i bolnih doba života – živim okružena nesigurnošću, bolom, promenama, otporom prema promenama.
“Osećao sam se tako loše kada je naš sin to rekao,” priznao mi je muž kasnije tog dana. “Znam da si mrzovoljna i ljuta zbog mene, i ja ne želim da te vidim takvu. Ti si dobar čovek, i divna majka, ali naši problemi ga sprečavaju da to uvidi.”
Bio je u pravu – ja sam ta koja je pustila masu problema da utiče na moje raspoloženje, a moj sin dobija samo gori deo, mrzovoljnu mene. I znate u čemu je fora? To što će i ova privremena faza proći, kao i sve ostalo, i ja ću na kraju naći svoj način da se izborim sa svom ovom teskobom i nevoljama. Preboleću, naravno. Ali ovo je jedino detinjstvo koje moje dete ima. Ovaj period u njegovom odrastanju neće imati reprizu. Ako sam nesposobna i preslaba da ovo prebrodim brže i lakše, onda je to to. Moj sin će imati mrzovoljnu mamu. Ali, da li je to vrsta mame koja želim da budem? Da li je to primer koji želim da dam svom detetu?
Moj život iznenada je dobio smisao: Želim da budem srećnija mama.
Želim da se setim nekadašnje sebe koja spontano počinje da pleše kad čuje muziku, smeje se i zove svog sina da zaigra sa njom.
Želim da me se seća kao vedre nasmejane mame, a ne aspide čija se mrzovolja širi svakom prostorijom u koju uđe.
Želim da se seća toplog osmeha češće nego mrkog pogleda ili očigledno uznemirene osobe.
Želim da on vidi kako prihvatam sve životne situacije, rešavam ih i uzimam od njih samo najbolje. Želim da živim radostan život, i da on to oseća.
Naravno, to ne znači grč lažnog osmeha i glumljenje sreće – taj trik očigledno ne radi. Za mene je to značilo, za početak, pozivanje mog terapeuta da pokrene naše terapije ponovo. To je značilo da se zapitam: “Šta me čini srećnom?” i pronalaženje načina da bude više takvih stvari. Izbegavanje situacija koje me troše i čine zlovoljnom. Šta mogu da promenim ili eliminišem u svom životu? Koje toksične ljude i situacije treba da izbegnem?
Za mene, to je značilo reći DA mojoj potencijalnoj sreći, i tragati za osećanjem blagostanja u mom životu.
Takođe, to je značilo da prepoznam taj početni teskobni osećaj u grudima pre nego što me zgrabi – pre nego što ga moj mozak prihvati i krene da me muči mislima i brigama, a ja izgubim iz vida model majke koji želim da budem. To znači da ću ubuduće svesno, namerno, birati da budem srećnija i manje vezana za sve negativno što se javlja oko mene i u meni.
To je za mene neprestani napor sa neizbežnim padovima. Neki dani i dalje su vrlo teški.
A ipak, moja odluka da postanem srećna i vedra osoba verovatno je najlepša stvar koju sam mogla da učinim za sina
To je takođe i najbolja stvar koju sam mogla da učinim za sebe.
Prevela: Jasmina Jovanović