Шта приређујемо детету када вичемо на њега?

фебруар 2, 2017

Родитељ ће стећи природни ауторитет ако с дететом од најранијег узраста гради однос блискости – игра се с њим, разуме његове потребе, зна да се прилагоди његовом начину размишљања… Најгоре је кад родитељ виче надајући се да ће недостатак ауторитета надокнадити децибелима.

Истраживања су показала како одрасли чешће вичу на децу него на остале одрасле те да чак 90% родитеља барем повремено повиси глас на своје дете. Део родитеља викање као методу одгајања користи свесно јер сматрају да оно није штетно за развој деце. Други, пак, несвесно вичу када се обраћају својој деци, чиме заправо најчешће решавају неке своје фрустрације. Ни једни ни други, вероватно, не воле викати на децу, али то раде јер им је у датом тренутку викање, ако већ не једини, онда најбољи начин васпитавања. Стручњаци се, наравно, с тим не слажу те већ годинама упозоравају како викање на дете, баш попут физичког кажњавања, утиче на његов емоционални развој. У мору познатих теорија и ставова разних стручњака издваја се неколико разлога због којих родитељи не би смели да вичу на децу:
– викање збуњује децу (дете не схвата новонасталу ситуацију повишених тонова и родитељску љутњу),
– викање код деце изазива одбрамбени став (дете се осећа беспомоћно те, инстинктивно, тражи излаз из вике што, неретко, резултира лагањем),
– викање код деце изазива страх и осећај бескорисности.
Без сумње, родитељство је најтежи и најодговорнији посао, посао без радног времена и годишњег одмора, посао који не трпи неуспех и подбачај. Сваки родитељ сматра да зна што је и како најбоље за његово дете и у то се, наравно, не треба уплитати. Па ипак, родитељи би требало да размишљају о својим поступцима и да их преиспитују, требало би створити представу о себи као добром, ако не и најбољем родитељу, и у складу с тим се доследно понашати. У слагању слике о себи као родитељу којег ваша деца заслужују могу вам од помоћи бити властити родитељи, ваши пријатељи и познаници, књиге и бројни савети о васпитавању деце. Кад је реч о викању, већина савета стручњака своди се на промену начина комуникације – уместо повишеним гласом, детету би благим тоном и у складу с његовим узрастом требало објаснити што је погрешно урадило. Британски стручњак за породична питања, Jane Bidder, родитељима предлаже супротност викању – писање. Наиме, ако знате да нећете моћи да задржите смиреност у гласу, оно што намеравате да кажете детету запишите на папир или, ако су деца старија, пошаљите им СМС или напишите е-маил. На тај начин, тврди Jane Bidder, деца ће схватити суштину ваших речи без непотребне галаме.
Алтернатива викању
Неколико, тачније стотину алтернатива викању предлаже The Orange Rhino (Наранџасти носорог) на свом блогу. Иза необичног имена крије се мајка четворо дечака која је пред себе ставила задатак – годину дана неће викати на своју децу. Уместо да виче, она је, на пример, радила склекове, дувала балоне, причала попут робота, грлила своје дете, лупала по лонцима, викала у ормару, одвела децу на сладолед, лакирала нокте у наранџасто, изговарала позитивне мисли, бројала до 10, или до 100 или до 1000, стискала руке и још много тога. Све своје идеје разврстала је у шест категорија: забавне алтернативе, “изгледаћу попут лудака” алтернативе, “сматраће ме лошим родитељем” алтернативе, превентивне и сладуњаве алтернативе те озбиљне алтернативе. „Наранџасти носорог“ је успела у свом плану, а након првих 365 дана без викања поделила је своје утиске те је, међу осталим, закључила како викање на децу нема учинка и како не може контролисати своју децу, али зато може себе. Кључ је у стварању складног односа.
На том је трагу и помало револуционаран приступ васпитању, барем кад је реч о викању, који предлаже Hal Edward Runkel, амерички брачни и породични терапеут. Циљ његове књиге „Васпитајте своје дете без викања“ јесте “смирити свет кренувши од једног односа до другог, почевши од односа с децом”. Квалитетан, пожељан однос јесте складан однос испуњен радошћу, сарадњом и разумевањем. Такав однос нужно је ослобођен викања, а Runkel га дефинише као “усвајање одношења према другима на смирен, хладнокрван и сабран начин, овладавање властитим емоционалним реакцијама, без обзира на то како се други понашају; учење о усредсређивању на себе и на бригу о себи за добробит целог света”. Тај идеал није једноставно достићи јер родитељ најпре треба да премости психолошку баријеру коју Runkel поставља пред сваког читаоца: схватити да у родитељству није реч о деци, него о родитељима.
Од доласка детета на свет сваки родитељ је заокупљен дететовом садашњости и још више будућности – каква ће особа моје дете постати, хоће ли имати срећан и успешан живот и још безброј питања која за собом вуку поступке којима родитељи, свакако у доброј намери, настоје овладати дететом и његовим животом. Уместо тога, Runkel саветује родитељима да усмере своје напоре на оно чиме заиста могу овладати и што могу контролисати – своје емоционалне, непромишљене реакције. Наиме, ако желимо бити утицајни, главни, да не кажем ауторитативни, најпре морамо овладати собом. Када смо свесни себе и својих поступака, тада смо у стању одлучити како ћемо реаговати и тада на нашу реакцију не утичу поступци других, посебно не поступци наше деце. Када владате својим осећајима и поступцима тада сте, истиче Runkel, заиста одрасли и тада се можете посветити родитељству, односно подржавању и поштовању способности деце да сама доносе одлуке јер само тако могу научити да последице увек зависе од одлука. Сходно томе, што се деца више излажу ситним последицама ситних прекршаја, односно мање добрих одлука, то ће мање кршити важнија правила и границе које сте поставили. На овај начин, тврди Runkel, не вичу родитељи, већ последице, а деца су одговорна, смирена и самостална.
Сматрали викање на децу (понекад) потребним или не, слагали ли се ви са стручњацима или не, битно је запамтити да деца уче по моделу, односно, како је Dorothy Law Nolte прелепо написала у својој песми о подизању деце, деца уче оно што доживљавају.
Викање на децу – мишљење стручњака
Своје стручно мишљење о викању на децу дала нам је дечији психолог и психотерапеут Радојка Сућешка Лигутић, ауторка књиге “Како деца помажу родитељима да одрасту”, чији је већи део посвећен томе како задржати блискост с дететом и, у исто време, бити ауторитет.
1) Према Вашем искуству, зашто родитељи повисују глас на своју децу?
Понекад нас дете својим понашањем доведе до усијања – замолите га више пута да поспреми играчке или Вам тинејџер већ два сата говори да ће управо сад однети смеће, али ништа се не догађа. Тада родитељ викањем покушава покренути своје дете на акцију. Најчешће су нам сасвим други разлози скратили фитиљ – умор, проблеми, недостатак времена – па се истресемо на дете које тада испадне колатерална жртва. Ипак, најгоре је кад родитељ виче надајући се да ће недостатак ауторитета надокнадити децибелима. Јасно, викањем не постижемо да нас дете цени.
2) Како викање утиче на децу?
Супротно од онога што многи очекују, дете ће нас мање ценити што чешће вичемо: оно разуме да смо изван контроле, па како да нам онда верује и да нас сматра поузданима. Истина, можда ће нас послушати – из страха, бојећи се за своју сигурност. Викањем деци рушимо самопоуздање, чинимо да се осећају слабија од нас и крива. Тиме детету одузимамо шансу да само схвати шта треба учинити други пут у истој ситуацији (кад се пење на зид, прелази улицу…) и, што је најгоре, удаљавамо га од себе па нас неће доживљавати као особу од поверења од које може затражити помоћ или савет кад му затреба. Уместо да детету пружимо осећај заштите, сигурности и поверења, викањем радимо супротно – губимо и блискост и ауторитет, две најважније особине успешног родитеља.
3) Постоје ли околности кад је викање ипак добра реакција?
Заправо, кад смо љути, сви ми повисимо глас. И то је понекад потребно како би дете озбиљно схватило нашу љутњу и доживело нас као обичне људе од крви и меса. Корисно је викнути кад желимо прекинути неко понашање које је опасно за сигурност или здравље детета, зауставити га у претрчавању улице, узимању опасних предмета… Међутим, ако је дете навикло да га родитељ викањем дисциплинује за сваку ситницу – “Пази, не иди у песак!” “Јесам ти рекла да гледаш куда ходаш!” “Престани да запиткујеш!” “Опет си се потукао у вртићу!” “Доста је разговора, пусти ме на миру!” “Врати се и реци хвала!” – можда неће озбиљно схватити кад родитељ викне како би га  спречио да се посече или повреди.
4) Можете ли предложити неке алтернативе викању? Како деца реагују на њих?
Деца нису зла по природи, него увек из неког разлога. Можда су уморна или су жељна пажње, тј. нешто им треба. Спречите ситуације у којима дете напросто неће моћи да Вас послуша – избегните куповину слаткиша у време ручка, вратите се с рођендана пре него што дете постане уморно, попричајте с њим и дружите се пре него што крене да ради домаћи задатак и да учи. Понекад им требају границе, нпр. “Спавање у 9”, “Играчке не служе за бацање!” “Кад разговарам с неким, причекај!” “Прво се ради домаћи, па онда игра…”
Свако дете жели бити добро, али васпитање се састоји у томе да дете научимо самоконтроли и поштовању правила. У свакодневним ситуацијама прилика за учење има напретек: приђемо детету (не с висине) и кажемо на пример: “Завршио си игру, а играчке су остале на поду… Хајде, поспреми их. Иначе би се могло догодити да неко стане на њих или да се изгубе, па ћеш сутра бити тужан…” Кад ми поспремамо, можемо успут да коментаришемо пред дететом: “Баш ме мрзи да поспремим, али знам да ће ми сутра бити лакше, а и ружно је седети у нереду.” Уместо викања: упутите (то се ради тако) и објасните (то је важно да ти буде удобније, лакше, сигурније…) јер тако дете разуме сврху наших захтева и правила, па ће их спремније поштовати и пре научити. Јасно, наградите дете пажњом, осмехом кад поштује правило, а најбоља казна је сама последица – ако се касно врати кући, нема читања приче; ако не поспреми играчке, оне привремено “нестану”…
Кад сте уморни и исцрпљени, немојте од себе да захтевате чуда. Још је луђе одмах кренути дисциплиновати дете и терати га да изврши своје обавезе. Ваш умор и бриге деца доживљавају као поруку да Вам нису важна, па им је тада најпотребнија потврда да је све у реду – да сте ту за њих и да их волите. Ако је дете мање, загрлите га или будите крај њега док се игра – тако ће Вам дете помоћи да се вратите у равнотежу. Ако је старије, попричајте с њим о Вашем дану и његовом. То није губљење, већ уштеда времена. Деца осећају Вашу нервозу и онда и сама постају незадовољна, а да не знају заправо шта им треба. Заправо – потребни сте им Ви и Ваша пажња, Ваша љубав. Након 10-20 минута загрљаја и дружења и мања и већа деца мирно ће се играти и сарађивати с Вама.
5) Из Вашег искуства, колико су родитељи спремни да покушају с неким другим васпитним методама? Какви су резултати?
Погрешно је очекивати да нас дете слуша само зато јер је мање и млађе. Или због тога што зависи од нас. Родитељ ће стећи природни ауторитет ако с дететом од најранијег узраста гради однос блискости – игра се с њим, разуме његове потребе, зна да се прилагоди његовом начину размишљања. Поставите јасна правила која заиста помажу да се дете мирније игра, да једноставније учи, једе, да је у добрим односима с Вама. Ако постављате неко правило које никоме не користи, осим што су “тако и Вас учили”, можда би требало да га одбаците. Није лако бити родитељ јер нас томе нико није учио, па често погрешимо у најбољој намери. Данас су родитељи све свеснији како је у васпитању често пут у пакао поплочан добрим намерама, па се сами едукују – читају књиге, обраћају се за помоћ психологу или похађају “школе за родитеље”. Како је свако дете другачије, често је жива реч водитеља школе за родитеље или психолога ефикаснија од књиге. О дисциплини, викању, ауторитету написано је много практичних књига, па ће сваки заинтересовани родитељ профитирати читањем таквих књига.
Приредила Александра Ивковић

Story Kids

 
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама