Пре него што постанемо мајке, слободне смо да своје време усмеримо у различитим правцима у којима желимо, мислимо, хоћемо. Са доласком детета, некако се чини да се свака мајка суочи са губитком управо тог слободног времена и осећаја слободе. Заправо се чини да живимо у модерном добу где су нам све информације на дохват руке, а ми не успевамо да их ухватимо, већ смо у сталном преиспитивању да ли је то што радимо добро, довољно…
Долазак детета нам мења живот из корена, али оно што нам отежава мајчинство је огроман притисак који је наметнут данашњим мамама.
Очекује се да се одмах по порођају врати „идеална телесна тежина“, да мама изгуби килограме и буде фит, лепа, сређена, одморна, кућа чиста, ручак спреман сваки дан и да се што пре врате на посао. Не чини се као нормалан процес и ток природног мајчинства.
Не допушта се да мама буде тужна и рањива, него увек весела, расположена и пуна снаге за све.
Не допушта се да јој мајчинство буде тешко и период који јој је потребан да се прилагоди на нову улогу, већ „хајде тргни се, па ти си сада мајка, мораш то, немаш времена да не можеш нешто“.
Не допушта се мамама да се у први трен не заљубе у своје тек рођено дете, него се ствара притисак и морање да то буде љубав на први поглед и неописива срећа, а из тога настаје срам да ако ниси на прву осетила повезаност са дететом, да ниси добра мајка.
Не допушта се да одлучиш сама који је начин на који ће дететова потреба за храном бити задовољена, да ли адаптирано млеко или дојење, већ мораш да дојиш јер праве мајке доје.
Не допушта се да желимо да одемо негде саме, без деце, у шетњу, на кафу, излет јер то онда значи да можда не волимо довољно своју децу, ако желимо и имамо време само за себе.
Не допушта се да кажеш да некад и не уживаш баш у мајчинству, мораш уживати у сваком тренутку, јер каква си ти то онда мајка ако не уживаш баш увек. А реалност је ипак мало другачија…..
Мајке су у данашње време под великим стресом и притиском околине. Сви мајчински потези су под будним очима посматрача, или су пропитивани или осуђивани или саветовани. Такав начин живота и приступ мајчинству ствара притисак од кога формирамо мисли и уверења да нисмо сигурне да ли смо неки мајчински задатак направиле “довољно добро”, исправно или друштвено прихватљиво.
Шта добијамо од модерног мајчинства и притиска?
Добијамо једну извесну дозу страха, сталну оптерећеност да нешто не заборавимо или не пропустимо. Стално се питамо да ли то што радимо, радимо добро или не, а изгубили смо могућност да пронађемо себе и свој стил у том мајчинству, да осећамо шта осећамо, изгубиле смо мир да будемо у том тренутку, сада и овде и да уживамо у детету такво какво јесте а не да чекамо и очекујемо да буде другачије, онако како смо замислиле или како су нам набили очекивање да треба да буде. Као резултат притиска модерног мајчинства и родитељства, ми ускраћујемо себи могућност да будемо присутни за своју децу. А развијамо подлогу за анксиозност и депресију.
Упознај себе као маму.
Један од основних проблема јесте што ми себи не дајемо простора да се упознамо у тој нашој највећој, најважнијој али и најтежој улози, већ играмо по неким књигама, правилима, саветима, очекивањима. Тражимо савршенство у свему. А све ово нам сервира један велики тањир фрустрације који говори поједи и прогутај ово, а ово остави за касније и тако редом шта требамо, морамо, шта је добро а шта није.
У реду је да се не заљубимо на први поглед у своје дете.
У реду је да нам треба мало времена да се повежемо са њим.
У реду је је да питамо за савет и мишљење али не и да осећамо притисак да тако морамо да урадимо.
У реду је да се понекад осећамо изгубљено, тужно, љуто, неснађено.
У реду је да беби дамо адаптирано млеко ако нас дојење физички и психички исцрпљује. Нисмо мање добре мајке због тога.
У реду је да дојимо ако то желимо, али не и да то „морамо“.
У реду је да не кувамо детету сваки дан, већ да дамо и готову кашицу.
У реду је да осећамо да нам је понекад „свега доста“.
У реду је да се осећамо исцрпљено, тешко и да нам мајчинство тешко пада. Јер то је саставни део родитељства, као и када се осећамо лепо и срећно. Не значи да смо незахвалне.
У реду је да пожелиш да одеш негде сама без деце, не значи да их не волиш.
У реду је да урадиш нешто само за себе и да не осећаш грижњу савести. Јер ми смо пре него што смо постале маме, биле само ми, без великог М. Имале смо своје потребе, жеље и у реду је да их и сада задовољимо.
У реду је да дете буде само са татом, без маминог присуства. То не значи да не бринемо довољно за своје дете и да смо ‘’мање маме’’ ако нисмо са њим сваком тренутка.
У реду је да повремено ставимо своје потребе испред дечијих.
Незахвално је упоређивати се са другим мамама.
Мајчинство није такмичење. Али нажалост живимо у таквом времену где се то види баш као такво. Каква колица возиш, које марке гардеробу купујеш детету… а посебно „добра“ подлога за развој упоређивања и кривице мама јесу друштвене мреже. Сређене кухиње блистају, деца увек у чистој и испегланој гардероби, маме тип топ сређене, са чистом косом, шминком и фит-телом. Да ли сте приметили да су мреже препуне оваквих слика које намећу шта је ок а шта није, а врло мали број подели уплакану слику себе, када јој је било доста свега, од неспавања, дојења, умора и исцрпљенсти?
Свака мајка и дете су другачији, индивидуални и посебни. Оно што код једне мајке функционише, не значи да ће и код друге. А некад се слепо држимо тога и идемо преко својих граница, не препознајући их. Изгубимо осећај и способност да ослушнемо себе као мајку и своје дете и да се прихватимо као такви, а то често (што је и нормално развојно) значи другачије од тамо неке маме са инстаграм слике.
Данас је тако лако упасти у ту замку поређења
Та замка расте као и наша кривица када превише времена проводимо упоређујући себе и своју децу са другим мамама и њиховом децом. Тиме најчешће, поред кривице добијемо и несигурност у себе како родитеља. Постанемо крхки, рањиви и стидимо се ако нешто не успемо или не можемо. Као на пример са дојењем, ако не иде, исцрпљује маму, а мама и даље форсира јер је речено „да је дојење најбоља храна за бебу“ а не формула, врло често се сусрећем са мамама које то форсирају толико да иду до тога да себе криве што им не иде. А нису криве, кривицу и срам су усвојиле јер је преовладало упоређивање са другом мамом која доји.
Када добијемо децу, не значи да наше потребе треба да нестану
Можда док су бебе и јако мали, у прве 2 до 3 године је теже извести и једноставне ствари за себе, попут отићи у тоалет на миру, истуширати се и опрати косу, али временом се уходамо, они расту и постају самосталнији, независнији и постане лакше свима.
Ипак, повремено треба да ставимо своје потребе испред дечијих. Зашто? Јер јасним изражавањем својих потреба и жеља, као и остваривањем дајемо деци пример шта значи имати потребе и зашто је важно задовољити их. Да се потребе разликују од човека до човека и да ће бити и различите од њихових, и да је то уреду. Кроз овакав приступ, наша деца развијају и емпатију али и модел како да поштују друге људе и њихове потребе, вежбају стрпљење као особину. Да нису само они важни и једини, већ да су једнако важне и потребе других чланова у породици, маме, тате, брата, сестре и шире околине.
У свом искуству и раду са мамама сам приметила да себи често не дозвољавамо да осећамо то што осећамо, да сваку емоцију коју дефинишемо као „негативну“ или непожељну, себи бранимо што свесно, што несвесно. Не дозвољавамо себи да погрешимо, да други виде да нам је тешко. Или кад то и учинимо онда се осећамо „мање вредном“, „мање добром мамом“, што није тачно. Форсирамо уверење „ма све ја то могу сама“, чак и када би нам помоћ добро дошла. Па доводимо себе у стања непотребне исцрпљености, немогућности контролисање емоција, беса, даље идемо до анксиозности и депресије. Што даље наравно утиче на сам наш однос према себи, детету и партнеру.
Чини се да велика већина нас и даље има мото „сине, мама зна најбоље, дај ја ћу уместо тебе, немој да се мучиш“, па се након неког времена чудимо како дете неће да се облачи само, тражи да му додам чашу воде уместо да устане и узме. Чини се да из најбоље намере нашој деци одузимамо могућност да кроз један природан процес науче да шта желе као и да се заузму за жељу, за себе, да науче да је уреду и погрешити, али и уважавати туђе потребе иако се разликују од наших. Даље овакво размишљање кроз мајчинство води једну маму у смеру незадовољства собом и неиспуњеношћу као женом.
Неколико корисних савета мамама
Често се поредимо са другима из наше потребе да се потврдимо и докажемо себи, партнеру, околини. Уместо тога, покушајте себи да поставите неколико важних питања:
- Како се ја заиста осећам?
- Шта ја желим од односа мајка-дете?
- Шта је оно што би мене учинило испуњеном? Не шта се „намеће“. Дакле узмите мало времена за себе и разговор за собом, да откријете ваше стварне потребе и како можете до њих а не да слепо следимо „трендове“, не знајући шта је оно што је наша жеља, потреба, наш тренд, и најважније што нама одговара.
- Нађите барем једну особу с којом можете да поделите своја осећања. Сва она осећања која с којима се борите, која вам је тешко да признате, кажете, прихватите. Нађите мрежу подршке, неку групу мама, јавите се психологу, јер важно је да у тој „самоћи“ увидите да ипак нисте саме, да ипак не осећате само ви то, јер пуно нас осећа широк спектар емоција, само неко прича и разговара о томе, а неко не. И свака емоција је важна, не само она за коју мислите да је „прихватљива“.
- Размислите о својим очекивањима од мајчинства и родитељства.
- Размислите о односу и вези коју желите да створите са својом децом и партнером.
- Размислите о томе који је ваш систем вредности и вредности ваше породице коју стварате. А не шта је оно што већина мамама и породица сматра за добро, исправно и вредно. Јер свака мајка и породица је прича за себе, са свим својим емоцијама, широким и дугачким као дуга, са свим тантрумима, прихватањима/неприхватањима, борбама, непроспаваним ноћима, проплаканим данима, налетима смеха, туге, среће, незадовољства, планова, немогућности испуњења истих, загрљаја, пољубаца, блискости и захвалности на крају турбулентног дана.
Сетите се тога следећи пут када кренете са упоређивањем и покушајте да пронађете љубав и прихватите своју породицу и себе баш такве какви јесте. Јер то је пут до задовољног мајчинства и родитељства.
Аутор: Александра Једвај, Мама психолог