Gospođa Helen Doron, autorka poznate Helen Doron metode učenja engleskog jezika, gostovala je u avgustu u Beogradu povodom Konferencije o ranom razvoju u organizaciji Helen Doron Srbija. Tim povodom razgovarali smo sa njom o prednostima dvojezičnosti i ranog učenja stranog jezika, kao i o vezi muzike i jezika.
Lepi Brka: Gospođo Doron, hvala na izdvojenom vremenu, hvala što ste došli u Beograd.
Helen: Zadovoljstvo je moje.
Lepi Brka: Često dolazite u Beograd, zar ne?
Helen: Bila sam ovde pre pet godina, povodom petnaeste godišnjice Helen Doron škole engleskog u Beogradu, a sada proslavljamo dvadesetu godišnjicu i eto me opet.
Lepi Brka: Ovde imamo konferenciju, o čemu je ona?
Helen: Imamo konferenciju o ranom razvoju deteta, o prvim godinama. To je vrlo uzbudljiva konferencija, održava se u Privrednoj komori Srbije. Na njoj mnogo stručnjaka, nacionalnih ili lokalnih stručnjaka iz Srbije i ja govorimo o različitim aspektima ranih godina i o ranom razvoju dece i ostalim važnim stvarima koje bi roditelji trebalo da znaju.
Lepi Brka: Odlično. A kako se osećate povodom 20 godina Helen Doron franšiže u Beogradu? Dvadeset godina je dug period.
Helen: Pa… Prošla je 21 godina otkako sam prvi put upoznala Tanju Petković, a 20 godina otkako je počela da radi i predaje u Beogradu. Brzo je postala franšizer centra za učenje, a posle toga i master franšizer. Ona ima franšize širom Srbije, kapacitet još nije popunjen, još uvek tragamo za još kupaca franšize. Ali i sad ih imamo dosta. To znači da deca u Beogradu od 3 meseca, pa do 19 godina, mogu da uče engleski uz ovu veoma posebnu metodologiju. Vrlo je uzbudljivo vratiti se ovde i opet videti napredak, jer Tanja zaista obavlja neverovatan posao. Tako je uvek i bilo. Oduvek je bila vizionar, ali u isto vreme i detaljista. I iako ima poslovnu glavu na svojim ramenima, mnogo pažnje pridaje pedagoškoj strani i ništa je neće udaljiti od te pedagoške izvrsnosti, a to znači da Srbija dobija izuzetnu uslugu.
Lepi Brka: Pomenuli ste decu od tri meseca do 19 godina, zar ne? Dakle, rani razvoj i dvojezičnost. Koja priča stoji iza toga?
Helen: Kada dete uči jezik do sedme godine, po metodi maternjeg jezika, a to podrazumeva metod imerzije, može ga naučiti kao svoj maternji jezik. Istraživanja veoma jasno pokazuju da samo do sedme godine dete može naučiti gramatiku bilo kog jezika kao svoj maternji jezik, posle toga ga mogu naučiti dovoljno dobro ili čak veoma dobro, ali nikada kao maternji jezik. Do sedme godine ga uče kao maternji jezik, ukoliko je primenjen metod imerzije. Od osme do desete godine već dolazi do oštrog pada, ali i to je opet bolje nego kada počnu u jedanaestoj godini kada ga uče kao materijal, što znači ne baš dobro. Naša metodologija koja se primenjuje na rane godine i u stvari na sve godine je metodologija ponovljenog pozadinskog slušanja. Šta to znači? To znači da imaju zvučne zapise ili CD-ove, zavisi od zemlje, neke zemlje imaju CD-ove, a neke zvučne zapise, podeljene na period od dva meseca, a njih slušaju u pozadini dok jedu, spavaju, igraju se ili se kupaju. Oni ne obraćaju pažnju, to je u pozadini. Ali kada dođu na čas, oni sve znaju. Znaju zvukove, znaju pesme, imaju osećaj, ali ne znaju značenje. Naši nastavnici su obučeni da daju značenje. Naši planovi časova, na primer, su puni aktivnosti. Ima 20 aktivnosti po času, a nastavniku je potrebno sat vremena da se pripremi za čas koji traje 45 minuta. Da napravi rekvizite, sve, da prođe kroz plan, da razmisli o metodu koji će primeniti. A oni su obučeni da daju pozitivan podsticaj.
Dakle, s jedne strane imamo metodologiju ponovljenog pozadinskog slušanja, a sa druge strane pozitivan podsticaj. Koji je razlog za to? Dete uči maternji jezik tako što sluša, sluša, sluša.
Beba se rodi. U stvari od šestog meseca trudnoće već znamo da mogu da čuju u materici. Navikavaju se na određene zvukove. Kada se rodi, ljudi usmeravaju jezik ka njoj, ali ne kažu: “Zdravo, danas je lep dan, šta bi želela da radiš?”, već kažu “Jao, koliko si slatka! Pa pogledaj samo! Mama!” Zaista pričaju tako kao da je uče. Intonacija ode gore, reči su izolovane, mada istini za volju, deca do devetog meseca već znaju da dekodiraju nizove jezika po frekvenciji zvuka, a to je zaista čudesno. To deca rade, analiziraju jezik sve vreme, kao mašine su, možete ih videti kako analiziraju. Čuju istu reč, iznova i iznova i jednog dana beba kaže “Mama”. Možda će imati devet meseci, možda godinu i po, svako dete je priča za sebe, ali reći će “Mama” i mama će se oduševiti: “Vau! Super si to uradila!” i beba pomisli: “Hm, stvarno sam to super uradila, uradiću to opet.”
Dakle, to je ponovljeno pozadinsko slušanje, a tu je i pozitivan podsticaj, majka. Beba se oseća uspešnom, tako da će ona nastaviti. Da je mama rekla: ”Paaa, to nije bilo baš dobro, reci Dada umesto toga.”, onda bi bebi možda trebalo mnogo duže da progovori.
Dakle, roditelji ili staratelji su programirani da zaista pomognu deci da uče. A ovo i mi radimo. Obučavamo svoje nastavnike da daju pozitivan podsticaj, a to nije baš tako lako, kako zvuči.
To znači da iako dete napravi grešku, mi ne kažemo Ne i ne ispravljamo ga na taj način. Nađemo način da ga ispravimo, a da ono i ne oseti, ponovi i na kraju kažemo “Odlično!”. Hvalimo decu pokretima, zvucima, kada urade stvari koje bi inače ispravili. I oni se osećaju uspešnim. A to ih motiviše da idu napred. Takođe, ponovljeno pozadinsko slušanje čas čini još zabavnijim, jer su deca više uključena. Časovi brzo teku i intezivni su. Oni zaista, zaista nauče.
Dete koje je sa nama mesec dana nauči toliko toga i već priča. Ne mislim na bebe od tri meseca, ali trogodišnjaci već pričaju. Normalno, prosečan đak već priča, reaguje, radi. Čak i posle mesec dana. Ne bih čak stavila ni novo dete u grupu posle mesec dana, jer su ostali toliko napredovali.
Ovo je pravo učenje. Dakle, u čemu je značaj ranih godina? U svemu! U tom periodu dete uči zvuke svog jezika. Strukturu reči i morfologiju svog jezika. Gramatiku i sintaksu svog jezika. I uče ih odlično, uče ih lako, uče ih prirodno. Pričam samo o govoru, da ne pominjem pisanje i čitanje. Odrastao čovek nema mehanizam da analizira i upija kao dete. Dečji kapacitet je beskrajan. I dok to radi, dete gradi svoja moždana kola, ono je rođeno sa ne znam koliko biliona neurona, a dođe do 86 biliona za otprilike pola godine od rođenja. A veze između neurona se stvaraju kroz ovo intezivno ponavljanje. Ukoliko se to radi kroz igru, a to je ono što mi radimo, ne morate nešto ponoviti 400 puta da bi se moždana kola dobro povezala. Dovoljno je 10 do 20 puta, jer se to radi kroz igru. Ovo pokazuju istraživanja.
Ovo sve radi dobro i sa decom koja kasnije počnu da uče, ali ne deluje isto na mozak starije dece, kako deluje na mlađe. To znači da ono što mlađoj deci učenje jezika napravi u mozgu, a nema ničeg komplikovanijeg od učenja jezika, ipak deci to odlično i lako ide. I nikada nemojte da pomislite: “O bože, ovo je teško za dete.” Ne, nije! Nama je teško. Deci nije teško, ne dajte da vas to zbuni. Detetu je lako. Ono prihvata sve što mu ponudite na sistematičan način. I na stalan način. I zabavno je. Očigledno se ne može forsirati, zabavno je. Dakle, mi mu dajemo jezik, a to je najkomplikovanija stvar za mozak, ali ne i teška. To znači da će se njegova moždana kola koristiti i posle, jer ih ima mnogo više. Koristiće se za bilo šta što želite da radite, bila to neuronauka, raketna nauka, muzika i ne znam šta sve ne. Bilo šta što želite da radite. Čak i sport. Moždana moć deteta će biti mnogo jača.
Lepi Brka: Kako ste videli vezu između jezika i muzike?
Helen: U stvari, za to ne mogu da preuzmem zaslugu. Prvi put je tu vezu uvideo, bar koliko ja znam, doktor Šiniću Suzuki, japanski lekar i violinista. On je počeo da daje časove violine maloj deci, njegov najmlađi učenik je imao dve godine. On ih nije učio notama, učio ih je da čuju jezik i da sviraju. Njegova metodologija je podrazumevala ponovljeno slušanje kod kuće u pozadini. Tu ideju sam uzela od njega. A na času bi odigrali nekoliko igrica i naučili da pomeraju ruku. On je pričao da je muzika jezik i da prvo treba da nauče jezik muzike. A ja sam lingvista, za to sam se školovala i sve vreme analiziram jezik. Putovala sam po svetu, bila sam u mnogim zemljama i videla sam koliko je deci teško da nauče jezik, zato što su učena pogrešno. Učena su kroz čitanje i pisanje, a to nije jezik, to je drugačija veština, ali ne jezik. To je važna veština, ali prvo treba da naučimo da pričamo, kako bi dete prirodno i uradilo. Dakle, kada sam ovo čula, u glavi su mi se složile kockice i rekla sam:
“O moj Bože, dr Suzuki ih uči da je muzika jezik, zašto ih mi ne učimo da je jezik muzika.“
Zato što jezik jeste muzika, intonacija, počinjemo sa intonacijom, počinjemo sa fonetikom, osećajem za jezik. Ovo su prvi i najvažniji delovi slagalice. Zašto to ne radimo? Dakle, odlučila sam da sprovedem eksperiment. Ali pre toga sam istraživala po svetu, a ovo je bilo doba pre interneta, tako što sam pisala ovom izdavaču i ovoj osobi koja zna onu osobu koja se pojavila u ovoj knjizi, pisma su išla tamo ovamo. U tim starim danima. I donela sam zaključak da niko to do tada nije radio. I bila sam veoma uzbuđena zato što sam dobila priliku da eksperimentišem.
Dakle, moj prvi cilj je bio da, pod jedan, mogu da eksperimentišem, a pod dva, mogu da zaradim novac. Zato što mi je novac bio potreban u tom periodu. Prihvatala sam decu od jedne do šest godina, jer sam želela samo tu starosnu grupu. I iskombinovala sam jezik sa tehnikama ranog razvoja, koje sam naučila na drugim mestima. Sve sam to spojila i napravila male kurseve. Tu su bile i kasete. Tada su bile kasete, na njima sam bila ja koja pevam i sviram klavir, pričam rime, radim sve. Užasno je zvučalo, ja nisam mogla da ih slušam. Ali imala sam spisak toga što je na njima i mogla sam da ga pregledam, a deca su to slušala kod kuće. Imali smo puno različitih tehnika, a na svaka dva meseca bismo ih promenili i na kraju godine, ljudi su bili veoma srećni. I počela sam da dobijam telefonske pozive iz cele zemlje. Možemo li doći ovde, možemo li doći onde. Ne, ne, sa troje male dece, ne mogu da počnem da putujem po zemlji, imam pametnija posla. Ali onda su majke dece koja su već išla u školu počele da pitaju: “Da li mogu da upišem svog desetogodišnjaka u školu?” ili “Da li mogu da upišem svog dvanaestogodišnjaka jer moj petogodišnjak priča bolje nego on, a on uči engleski u školi?” I onda sam sebi rekla “Ok, to je to. Moraćemo da počnemo da obučavamo nastavnike, to mora biti profesionalno. A ja ću napraviti profesionalne nastavne materijale.”
Muzika je veoma bitan deo ovih nastavnih materijala. Oni su puni pesama. Napisali smo preko 1000 pesama. Pesme su bazirane na lingvistici. Nije to kao da uzmete bilo koju pesmu, britansku pesmicu za decu, a one nisu pisane za učenje jezika, može se naučiti malo jezika iz njih. One su pisane kao političke izjave ljudi kojima nije bilo dozvoljeno da daju bilo kakvu političku kritiku u to doba, jer bi završili iza rešetaka i ubijeni. Oni su ih zato pretvarali u pesmice za decu.
Muzika je vrlo, vrlo važna i vrlo je važan deo naših kurseva i to ne samo za engleski. Znate, mi smo obrazovna grupa. Počeli smo sa učenjem engleskog jezika, zato što sam smatrala da je to nešto što će najviše razviti dečji mozak. Moj krajnji cilj je oduvek bio obrazovanje za decu i roditelje, kako bi deca imala bolji život.
Mislila sam da bi roditelji mogli mnogo više da urade za svoju decu i da razumeju mnogo više samo kada bi razumeli malo više za šta je sve sposoban dečji mozak. I da nauče više o zdravlju dece, takođe. Dakle, kreirali smo matematički sistem usput, ali ni to nije bio moj cilj. Imamo i matematiku za decu uzrasta od dve do 19 godina, ali ne u Srbiji. Imamo i vrtiće, u ovom trenutku u tri različite zemlje. U Turskoj, Ukrajini i u Južnoj Koreji. Ovi vrtići stimulišu razvoj mozga, mnogo je zabavno i ima puno igrica jer ima puno sadržaja i deca stalno prolaze kroz njega. Da, još uvek ima vremena za igru, što je veoma bitno, neprekinuta, slobodna igra. Veoma je važna za razvoj dece. Trenutno imamo mnogo specijalnih kurseva. Imamo multijezičke kurseve, kurseve fizičkog obrazovanja, imamo puno, puno stvari. Takođe imamo i zdravstveno obrazovanje, jer možemo da proširimo um, ali ako je dete nezdravo ili razvije nezdrave navike u jelu, šta smo uradili? I dete mora da bude deo okoline, puno saosećanja, ljubavi i svega i da voli prirodu oko sebe i ekologiju.
Dakle, moramo da ih naučimo veštinama koje će primeniti na ekologiju. Mi imamo sreće i vrlo smo razvijeni u toj oblasti i roditelji razumeju mnogo više u trenutku kad završimo kurs ili su već razumeli dosta, pa ih je to i dovelo nama. I veselimo se početku rada na osnovnim školama. Jer ih roditelji zahtevaju. Dakle, muzika: Da, da, da, sve uključuje muziku, sve. Ja pišem pesme, zajedno sa svojim muzičarem, ime mu je Niko Levi i sarađujemo već 35 godina. Ali pesme za tinejdžere nismo mi pisali. Nismo dobri u tome. Prestari smo. Moja ćerka i moj sin su pisali pesme za tinejdžere, oni su takođe tektopisci. Nastavili su da razvijaju taj stil, ali sa mnogo modernijom muzikom. A to je važno.
Lepi Brka: Dakle, ostavili ste taj tinejdžerski svet mlađoj generaciji?
Helen: Ostavili smo ga mlađim ljudima. Naravno, na tekstu pesama moramo da radimo Niko i ja, ali muzika i ritam i pevanje se radi u novom stilu.
Lepi Brka: Pa hvala Vam lepo, ovo je bilo vrlo prosvetljujuće, ako sam upotrebio pravi izraz. Hvala Vam na izdvojenom vremenu i hvala na svim ovim zaista zanimljivim informacijama o Vašem radu i o Vašem sistemu i izdvojio bih deo kada ste rekli da je sve muzika i da se sve vrti oko muzike.
Izvor: Detinjarije