Много пута је већ истакнуто како је све већи број деце за коју се каже да имају поремећај пажње и хиперактивности или чувени АДХД. Неки сматрају да је то оправдано, а неки не. Ако примећујемо да дете тешко задржава пажњу на задатку, немирно је када треба дуго да седи, ако га и најмањи надражаји из околине ометају, али и још много других ствари које карактеришу децу с проблемом пажње онда је заправо мање битно да ли то дете има дијагнозу АДХД-а или не. Важно је само да постоји некакав проблем и да му је потребна помоћ. Из тог разлога родитељи морају препознати постојање проблема, али и учитељи који треба да разговарају с родитељима и укажу на понашања која примећују у разреду. Јер, заправо, једино сарадња између родитеља и школе може помоћи.
Проблем пажње у разреду
Што се догађа с дететом које има проблем пажње и хиперактивности у разреду? Оно учестало устаје за време наставе, иницира разговор с осталом децом, лако му пажњу одвлаче догађања у учионици и изван ње, често се загледа кроз прозор и не одазива се када му се директно обраћа, оно не стигне да реши сва питања у тесту, не стигне да препише све потребно у свеску, учестало заборавља домаћи, губи школски прибор, за време одмора најчешће неконтролисано трчи по ходнику и понекад ствара проблеме, с обзиром на то да не зна како да искаже своје способности, не показује онај распон знања који се у његовом узрасту очекује и не достиже свој потенцијал, спорије усваја знање, потребно му је много времена да заврши школске задатке.
Све ово и још много тога су ситуације с којима се дете с проблемом пажње и хиперактивности сусреће готово свакодневно. Наравно да то много зависи од тежине проблема и тога да ли се ради искључиво о непажњи, искључиво хиперактивности или њиховој комбинацији. Па шта онда можемо да учинимо за то дете да му олакшамо тако важно животно раздобље?
Шта родитељи могу да ураде?
Родитељи се често осећају немоћно, али нису. Прво што родитељ може да уради је да препозна да некакав проблем постоји. А потом мора да предузме неке важне кораке, јер је он прва линија обране детета и ако нешто не учини, ретко када ће то неко други учинити. Треба да разговара с учитељима и стручном службом школе и сазна да ли су они приметили таква понашања. Ако стручна служба, учитељи и родитељи одлуче да је потребно, креће се у процес добијања службене индивидуализације програма, асистента у настави или пак прилагођеног програма.
Многи родитељи, посебно они који не сматрају да се ради о неком већем проблему, нису заговорници индивидуализације, али треба схватити да то не значи да ће дете имати мањи обим градива, да ће му недостајати неки сегменти и да ће из тог разлога каснити за вршњацима, него је то само прилагођавање метода и облика рада потребама детета, како би оно могло да покаже шта све може.
Шта школа може да уради?
Дакле, шта школа може да уради за непажљиво/хиперактивно дете? Ове методе могуће је договорити с учитељима и без добијања службене индивидуализације програма, само је питање каква је сарадња школе и родитеља. Да би се код детета усадила прихватљива понашања и дисциплина потребно је задовољити четири основна захтева која ће подржавати таква понашања:
- Уредити простор разреда тако да се у њему могу организирати различите активности – односно:
– имати на уму да ученик самостално највише ради у својој клупи па је добро помоћи му да уклони све што му може ометати пажњу
– рад у малим групама треба афирмативно да допринесе усвајању наставних садржаја
– правилима одредити шта је дозвољено - Разредна правила треба да договори с ученицима јер тако они могу да питају ако им нека очекивања нису јасна, а при томе треба:
– одредити слободно време
– дефинисати тачност, рационалност и уредност у раду
– размотрити улажење у разред, излажење из разреда и одлазак на договорено место
– описати начин слушања и праћење учитељевих упутстава
– истакнути како тражити помоћ од учитеља
– утврдити начин разговора с другим ученицима
– размотрити суделовање у групним расправама (нагласити важност не упадања у реч другом). - На прикладном и добро видљивом месту објавити распоред разредних активности. Ово је врло важно за децу с проблемом пажње и хиперактивности јер имају потребу да знају редослед, односно до када нека активност траје и шта након ње следи. Рутином и распоредом активности, добијају осећај сигурности и контроле над ситуацијом, што врло често немају. А то уједно и спречава нејасна и неугодна очекивања.
- Похвалити ученика за поштовање договорених правила, јер деца с проблемом пажње и хиперактивности често имају историју проблема с прихватљивим понашањем. Тако да похвала за неко понашање које је добро и само придржавање правила може помоћи детету да научи нове облике понашања.
Наведене смернице помажу детету да научи да прилагоди своје понашање ситуацији и тиме подржава један квалитетан образац који ће засигурно довести и до смиривања понашања, али и јачања осећаја самопоуздања код детета, јер неће константно искакати од друге деце.
Како помоћи с учењем?
Али, како учитељ (али и родитељ када с дететом код куће учи и ради домаћи) може помоћи детету с учењем:
- Наставно градиво поделити у мање целине.
- Поставити реалне циљеве који су у складу с његовим могућностима.
- Омогућити учење у „малим корацима“.
- Сложена упутства раставити на неколико једноставних те тражити од детета да понови шта се од њега тражи како би било јасно да је разумело.
- Предност дати усменој провери знања јер деца с наведеним проблемима боље и лакше показују своје знање при усменом изражавању.
- Не давати детету кратке временске рокове, јер је већа вероватноћа да ће погрешити ако је под притиском да ради брзо.
- Када се дају смернице целом разреду пожељно је да учитељ стоји поред детета с наведеним проблемом и користи његов прибор.
- Сместити дете у прву клупу, не да би се истакло или на неки начин обележило, него да се смањи количина ометајућих надражаја и да се дете више усмерава на учитеља и његов рад.
- Важне појмове и битне информације истакнути на прикладан начин, фломастером, другом бојом или слично, како би се ученикова пажња усмерила управо на то.
Све наведено је нешто што сви учитељи знају. Но, важно је да и родитељи знају шта се све може урадити да се помогне њиховом детету, али и шта они могу примењивати у раду с њима код куће. Примена наведених смерница и у породичном окружењу може увелико помоћи детету, јер му то даје потребну структуру и конзистентност кроз читав дан. Кућна правила и распоред, донесена у договору с дететом подржавају жељене облике рада и подстичу пожељна понашања. Никако не треба заборавити на похвалу, јер свака награда повећава вероватноћу да се одређено понашање понови.
Како научити друштвене вештине?
Ипак, учење и прихватљиво понашање нису једини аспект дететовог живота у школи. Од велике су важности и односи с вршњацима. Нека деца која имају проблем пажње и хиперактивности знају да буду неспретна у односима с другима. Разлог томе је што они тешко разумеју своје осећаје јер су углавном оријентисани према споља, тј. у сталној су потрази за спољном стимулацијом јер су недовољно стимулисани изнутра. Та спољна усмереност их онемогућава да доживе своје осећаје па су врло често и збуњени око онога што им се догађа.
Ако тешко разумеју сопствене осећаје, онда је јасно да још теже могу разумети како други људи размишљају и шта осећају у неком тренутку. Због тога се може десити да ураде, или кажу нешто што вршњаци могу протумачити као незаинтересираност, непристојност или злу намеру. Како је немогуће објаснити свој деци с којима дете с проблемом долази у контакт зашто они то раде и да не мисле ништа лоше, треба само дете научити како се односити према вршњацима. Основна ствар коју родитељи могу да учине је показати детету својим примером како комуницирати с другима.
Али, то није довољно, родитељ треба некада да објасни детету своје осећаје у одређеној ситуацији те му тако развије емпатију. Исто тако, треба разговарати с дететом о његовим осећајима у одређеним ситуацијама и помоћи му да их схвати. Кад је у неким карактеристичним расположењима треба га питати како жели да други поступају према њему када је тако расположено, што не би волело да му неко каже или учини у том тренутку. Такви су разговори најбољи пут да дете научи како треба да се понаша у разним друштвеним ситуацијама, али и да зна тада како жели да се други понашају према њему.
Вршњачко насиље
Ако је дете жртва вршњачког насиља, што је често случај код деце с проблемом пажње или хиперактивности, треба га научити да се заузме за себе на примерен начин. Дати детету мноштво аргумената за различите ситуације како би научило да се „извуче“ из проблема на паметнији, одраслији начин. Како да избегне замке у које може упасти, а које могу имати непријатан исход, како да се помери из ситуације која му је непријатна пре него што дође до веће реакције, да зна где може добити помоћ ако неко постане насилан. Дати му неколико начина да избегне даље фрустрације и негативне осећаје.
Код куће га учити да боље контролише своје емоције, рецимо ако је незадовољан како се неко од укућана односи према њему или што није добио онолико времена за рачунаром колико је хтео или пак јер није био успешан у решавању задатка, објаснити му да снажне реакције плача и беса нису решење проблема. Да је слободно да изрази своје незадовољство кроз разговор, али да емоције држи под контролом.
Закључак
Школа је битан део дететовог живота и велики део формативних утицаја долази од ње. Емоционални однос који дете има према школи кроз те утицаје пресликавају се и на његов каснији живот. Зато је важно постићи да школа детету ствара што мање фрустрација. То не значи да родитељ уместо њега треба да учи, а још мање да родитељ преузима дететове фрустрације на себе. Додатан труд који деца с поремећајем пажње, али и њихови родитељу, треба да уложе у школовање је и додатна прилика да дете схвати да се труд и рад награђују те да се радом и посвећеношћу сваки проблем може савладати. Сарадња школе и родитеља од велике је важности да би се то постигло, а описане методе и облици рада свакако у томе помажу.
Аутор: Јосипа Босак
Приредила: А. Цвјетић
Извор: Умоиграоница / Зелена учионица