Hiperaktivno dete: kako prepoznati problem i šta može da učini škola

maj 21, 2019

Mnogo puta je već istaknuto kako je sve veći broj dece za koju se kaže da imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnosti ili čuveni ADHD. Neki smatraju da je to opravdano, a neki ne. Ako primećujemo da dete teško zadržava pažnju na zadatku, nemirno je kada treba dugo da sedi, ako ga i najmanji nadražaji iz okoline ometaju, ali i još mnogo drugih stvari koje karakterišu decu s problemom pažnje onda je zapravo manje bitno da li to dete ima dijagnozu ADHD-a ili ne. Važno je samo da postoji nekakav problem i da mu je potrebna pomoć. Iz tog razloga roditelji moraju prepoznati postojanje problema, ali i učitelji koji treba da razgovaraju s roditeljima i ukažu na ponašanja koja primećuju u razredu. Jer, zapravo, jedino saradnja između roditelja i škole može pomoći.

Problem pažnje u razredu

Što se događa s detetom koje ima problem pažnje i hiperaktivnosti u razredu? Ono učestalo ustaje za vreme nastave, inicira razgovor s ostalom decom, lako mu pažnju odvlače događanja u učionici i izvan nje, često se zagleda kroz prozor i ne odaziva se kada mu se direktno obraća, ono ne stigne da reši sva pitanja u testu, ne stigne da prepiše sve potrebno u svesku, učestalo zaboravlja domaći, gubi školski pribor, za vreme odmora najčešće nekontrolisano trči po hodniku i ponekad stvara probleme, s obzirom na to da ne zna kako da iskaže svoje sposobnosti, ne pokazuje onaj raspon znanja koji se u njegovom uzrastu očekuje i ne dostiže svoj potencijal, sporije usvaja znanje, potrebno mu je mnogo vremena da završi školske zadatke.

Sve ovo i još mnogo toga su situacije s kojima se dete s problemom pažnje i hiperaktivnosti susreće gotovo svakodnevno. Naravno da to mnogo zavisi od težine problema i toga da li se radi isključivo o nepažnji, isključivo hiperaktivnosti ili njihovoj kombinaciji. Pa šta onda možemo da učinimo za to dete da mu olakšamo tako važno životno razdoblje?

Šta roditelji mogu da urade?

Roditelji se često osećaju nemoćno, ali nisu. Prvo što roditelj može da uradi je da prepozna da nekakav problem postoji. A potom mora da preduzme neke važne korake, jer je on prva linija obrane deteta i ako nešto ne učini, retko kada će to neko drugi učiniti. Treba da razgovara s učiteljima i stručnom službom škole i sazna da li su oni primetili takva ponašanja. Ako stručna služba, učitelji i roditelji odluče da je potrebno, kreće se u proces dobijanja službene individualizacije programa, asistenta u nastavi ili pak prilagođenog programa.

Mnogi roditelji, posebno oni koji ne smatraju da se radi o nekom većem problemu, nisu zagovornici individualizacije, ali treba shvatiti da to ne znači da će dete imati manji obim gradiva, da će mu nedostajati neki segmenti i da će iz tog razloga kasniti za vršnjacima, nego je to samo prilagođavanje metoda i oblika rada potrebama deteta, kako bi ono moglo da pokaže šta sve može.

Šta škola može da uradi?

Dakle, šta škola može da uradi za nepažljivo/hiperaktivno dete? Ove metode moguće je dogovoriti s učiteljima i bez dobijanja službene individualizacije programa, samo je pitanje kakva je saradnja škole i roditelja. Da bi se kod deteta usadila prihvatljiva ponašanja i disciplina potrebno je zadovoljiti četiri osnovna zahteva koja će podržavati takva ponašanja:

  • Urediti prostor razreda tako da se u njemu mogu organizirati različite aktivnosti – odnosno:
    – imati na umu da učenik samostalno najviše radi u svojoj klupi pa je dobro pomoći mu da ukloni sve što mu može ometati pažnju
    – rad u malim grupama treba afirmativno da doprinese usvajanju nastavnih sadržaja
    – pravilima odrediti šta je dozvoljeno
  • Razredna pravila treba da dogovori s učenicima jer tako oni mogu da pitaju ako im neka očekivanja nisu jasna, a pri tome treba:
    – odrediti slobodno vreme
    – definisati tačnost, racionalnost i urednost u radu
    – razmotriti ulaženje u razred, izlaženje iz razreda i odlazak na dogovoreno mesto
    – opisati način slušanja i praćenje učiteljevih uputstava
    – istaknuti kako tražiti pomoć od učitelja
    – utvrditi način razgovora s drugim učenicima
    – razmotriti sudelovanje u grupnim raspravama (naglasiti važnost ne upadanja u reč drugom).
  • Na prikladnom i dobro vidljivom mestu objaviti raspored razrednih aktivnosti. Ovo je vrlo važno za decu s problemom pažnje i hiperaktivnosti jer imaju potrebu da znaju redosled, odnosno do kada neka aktivnost traje i šta nakon nje sledi. Rutinom i rasporedom aktivnosti, dobijaju osećaj sigurnosti i kontrole nad situacijom, što vrlo često nemaju. A to ujedno i sprečava nejasna i neugodna očekivanja.
  • Pohvaliti učenika za poštovanje dogovorenih pravila, jer deca s problemom pažnje i hiperaktivnosti često imaju istoriju problema s prihvatljivim ponašanjem. Tako da pohvala za neko ponašanje koje je dobro i samo pridržavanje pravila može pomoći detetu da nauči nove oblike ponašanja.

Navedene smernice pomažu detetu da nauči da prilagodi svoje ponašanje situaciji i time podržava jedan kvalitetan obrazac koji će zasigurno dovesti i do smirivanja ponašanja, ali i jačanja osećaja samopouzdanja kod deteta, jer neće konstantno iskakati od druge dece.

Kako pomoći s učenjem?

Ali, kako učitelj (ali i roditelj kada s detetom kod kuće uči i radi domaći) može pomoći detetu s učenjem:

  • Nastavno gradivo podeliti u manje celine.
  • Postaviti realne ciljeve koji su u skladu s njegovim mogućnostima.
  • Omogućiti učenje u „malim koracima“.
  • Složena uputstva rastaviti na nekoliko jednostavnih te tražiti od deteta da ponovi šta se od njega traži kako bi bilo jasno da je razumelo.
  • Prednost dati usmenoj proveri znanja jer deca s navedenim problemima bolje i lakše pokazuju svoje znanje pri usmenom izražavanju.
  • Ne davati detetu kratke vremenske rokove, jer je veća verovatnoća da će pogrešiti ako je pod pritiskom da radi brzo.
  • Kada se daju smernice celom razredu poželjno je da učitelj stoji pored deteta s navedenim problemom i koristi njegov pribor.
  • Smestiti dete u prvu klupu, ne da bi se istaklo ili na neki način obeležilo, nego da se smanji količina ometajućih nadražaja i da se dete više usmerava na učitelja i njegov rad.
  • Važne pojmove i bitne informacije istaknuti na prikladan način, flomasterom, drugom bojom ili slično, kako bi se učenikova pažnja usmerila upravo na to.

Sve navedeno je nešto što svi učitelji znaju. No, važno je da i roditelji znaju šta se sve može uraditi da se pomogne njihovom detetu, ali i šta oni mogu primenjivati u radu s njima kod kuće. Primena navedenih smernica i u porodičnom okruženju može uveliko pomoći detetu, jer mu to daje potrebnu strukturu i konzistentnost kroz čitav dan. Kućna pravila i raspored, donesena u dogovoru s detetom podržavaju željene oblike rada i podstiču poželjna ponašanja. Nikako ne treba zaboraviti na pohvalu, jer svaka nagrada povećava verovatnoću da se određeno ponašanje ponovi.

Kako naučiti društvene veštine?

Ipak, učenje i prihvatljivo ponašanje nisu jedini aspekt detetovog života u školi. Od velike su važnosti i odnosi s vršnjacima. Neka deca koja imaju problem pažnje i hiperaktivnosti znaju da budu nespretna u odnosima s drugima. Razlog tome je što oni teško razumeju svoje osećaje jer su uglavnom orijentisani prema spolja, tj. u stalnoj su potrazi za spoljnom stimulacijom jer su nedovoljno stimulisani iznutra. Ta spoljna usmerenost ih onemogućava da dožive svoje osećaje pa su vrlo često i zbunjeni oko onoga što im se događa.

Ako teško razumeju sopstvene osećaje, onda je jasno da još teže mogu razumeti kako drugi ljudi razmišljaju i šta osećaju u nekom trenutku. Zbog toga se može desiti da urade, ili kažu nešto što vršnjaci mogu protumačiti kao nezainteresiranost, nepristojnost ili zlu nameru. Kako je nemoguće objasniti svoj deci s kojima dete s problemom dolazi u kontakt zašto oni to rade i da ne misle ništa loše, treba samo dete naučiti kako se odnositi prema vršnjacima. Osnovna stvar koju roditelji mogu da učine je pokazati detetu svojim primerom kako komunicirati s drugima.

Ali, to nije dovoljno, roditelj treba nekada da objasni detetu svoje osećaje u određenoj situaciji te mu tako razvije empatiju. Isto tako, treba razgovarati s detetom o njegovim osećajima u određenim situacijama i pomoći mu da ih shvati. Kad je u nekim karakterističnim raspoloženjima treba ga pitati kako želi da drugi postupaju prema njemu kada je tako raspoloženo, što ne bi volelo da mu neko kaže ili učini u tom trenutku. Takvi su razgovori najbolji put da dete nauči kako treba da se ponaša u raznim društvenim situacijama, ali i da zna tada kako želi da se drugi ponašaju prema njemu.

Vršnjačko nasilje

Ako je dete žrtva vršnjačkog nasilja, što je često slučaj kod dece s problemom pažnje ili hiperaktivnosti, treba ga naučiti da se zauzme za sebe na primeren način. Dati detetu mnoštvo argumenata za različite situacije kako bi naučilo da se „izvuče“ iz problema na pametniji, odrasliji način. Kako da izbegne zamke u koje može upasti, a koje mogu imati neprijatan ishod, kako da se pomeri iz situacije koja mu je neprijatna pre nego što dođe do veće reakcije, da zna gde može dobiti pomoć ako neko postane nasilan. Dati mu nekoliko načina da izbegne dalje frustracije i negativne osećaje.

Kod kuće ga učiti da bolje kontroliše svoje emocije, recimo ako je nezadovoljan kako se neko od ukućana odnosi prema njemu ili što nije dobio onoliko vremena za računarom koliko je hteo ili pak jer nije bio uspešan u rešavanju zadatka, objasniti mu da snažne reakcije plača i besa nisu rešenje problema. Da je slobodno da izrazi svoje nezadovoljstvo kroz razgovor, ali da emocije drži pod kontrolom.

Zaključak

Škola je bitan deo detetovog života i veliki deo formativnih uticaja dolazi od nje. Emocionalni odnos koji dete ima prema školi kroz te uticaje preslikavaju se i na njegov kasniji život. Zato je važno postići da škola detetu stvara što manje frustracija. To ne znači da roditelj umesto njega treba da uči, a još manje da roditelj preuzima detetove frustracije na sebe. Dodatan trud koji deca s poremećajem pažnje, ali i njihovi roditelju, treba da ulože u školovanje je i dodatna prilika da dete shvati da se trud i rad nagrađuju te da se radom i posvećenošću svaki problem može savladati. Saradnja škole i roditelja od velike je važnosti da bi se to postiglo, a opisane metode i oblici rada svakako u tome pomažu.

Autor: Josipa Bosak

Priredila: A. Cvjetić

Izvor: Umoigraonica / Zelena učionica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama