Хвала вам на свему, професорка: Разредна у 103. години прозивала ђаке Прве београдске

Бивши ђаци су испричали како су мислили да легендарна Радмила Стошић одавно није међу нама, те су случајно пре неколико година када су пратили меч Новака Ђоковића и видели да га је једна старија госпођа замолила да је прими, препознали разредну и одлучили да је пронађу, да ступе у контакт са њом и доведу је на прославу 45 година матуре

Kада је одлазила у пензију, давне 1972. године, с намером да се пресели у Француску код ћерке, мислила је да последњу генерацију деце којој је била разредни старешина више никада неће видети. Ипак, после равно 45 година, професорку математике Прве београдске гимназије Радмилу Стошић, сада стотрогодишњакињу, јуче су на улазу школе дочекали ђаци четвртог један одељења на прослави 45. годишњице матуре.
Генерација ’72. окупила се ове године у пунијем саставу него иначе – неки су, кажу, дошли чак из Гане и Kанаде – да би видели своју драгу разредну.
“Никада се нисам надала да ћу поживети оволико дуго, али ево нас ту где смо”, рекла је професорка, а ђаци су испричали како су мислили да легендарна Радмила Стошић одавно није међу нама, те су случајно пре неколико година када су пратили меч Новака Ђоковића и видели да га је једна старија госпођа замолила да је прими, препознали разредну и одлучили да је пронађу, да ступе у контакт са њом и доведу је на прославу матуре.
Било је суза, усхићености, смеха, чак и туге за старим временима. А разредна је, кажу, бритког ума и духа као некада, те није пропустила да их прекори одмах по доласку што су им цигарете у рукама.
“Свега се сећа, чак и како ме је јурила кроз ходник школе да ме бије”, рекао је један од ученика. “Kад сам је пре неки дан дочекао на аеродрому када је допутовала са ћерком из Париза, испричала ми је ствари које сам ја заборавио. Био сам јој миљеник, па ме је одмах препознала”, додао је.
У свечаној сали гимназије, времешна Радмила Стошић полако је прозивала своје некадашње ђаке, читајући редом имена из старог дневника. Дугогодишњи пријатељи – међу којима су се неки сусрели први пут после више од три деценије – причали су о себи и свом животу, шалили се. После прозивке, када је дружење настављено у кафани, тек су приче почеле да се ређају, а сећања да навиру. Разговор није могао да проше ни без старих школских симпатија, али ни прозивки на рачун оних који нису желели да беже са часова.
Разредна је била, како кажу, строга и правична.
“Знала је добро свакога од нас, како живи и какве проблеме има. Ученицима са лошим оценама држала је бесплатно часове јер је сматрала да јој је то дужност”, присетили су се.
Свакоме је остао у сећању и родитељски који је Радмила сазвала зато што је њено одељење посећивало кафану “Шара”: “Ваша деца пију и брукају ову школу” и данас им изазове смех и сузе. Била је то само једна у низу догодовштина коју су доживели са легендарном професорком Стошић.
 
Извор: Недељник