Kao što sam u nekom od prethodnih članaka napisao, spisak zamerki i nastavničkih muka je podugačak… Možda je konačno došlo vreme da ga sastavimo i objavimo.
Spisak nije sastavljen po važnosti tema koje nas muče (svakome je svoja muka najveća), već redosledom kako mi je nadolazila inspiracija. Pa da počnemo…
Poslednji događaji u prosvetarskoj Srbiji jednu muku stavljaju na čelo liste:
- Partijsko postavljanje direktora ustanova suprotno odlukama Nastavničkog veća, Školskog odbora, pa i volji roditelja
Izgleda da će postati praksa da se odluke iz zbornica brane na školskim dvorištima zajedno sa roditeljima.
- Snimanje televizijskih časova za nastavu na daljinu
Takođe veoma sveža tema. Treba li i zašto samo toliko da bude plaćen taj dodatni rad nastavnika? Može li neko (direktor, školska uprava) prisiliti nastavnika da snima časove ako ne želi? Nisu svi dobri nastavnici željni medijske pažnje ili izloženosti javnoj kritici (omiljenom sportu među nastavnicima i roditeljima).
- Uslovi za rad učenika i nastavnika
Neadekvatni prostori po veličini, osvetljenju, grejanju, rashlađivanju… U uslovima pandemije mnoge učionice su male da prime 15 učenika ako želimo ispoštovati propisanu distancu. Koriste se i prostorije bez dovoljno prirodne svetlosti. Postalo je normalno da u maju i junu radimo u učionicama u kojima je temperatura 30 stepeni, a tokom zime 13-18 stepeni. Nemamo klima uređaje, a zastareli sistemi grejanja nisu dovoljni da učenici borave u toplim prostorijama.
Nisu sve učionice opremljene savremenim nastavnim sredstvima, nemaju svi nastavnici i učenici računare i pametne telefone, internet, informatičko znanje, a podrazumeva se da je to neophodno za nastavu u vreme pandemije.
Neko bi ovde sigurno dodao… Toaletizacija (zamena čučavaca) pre digitalizacije!
- Upotreba ličnih sredstava u službene svrhe
Teško da postoji profesija osim prosvete u kojoj zaposleni troše svoja sredstva za rad – lični laptop i mobilni telefon, štampač, skener, fotoaparat, kućni internet; kupuju papir za štampanje, flomastere, markere, krede u boji…; plaćaju stručno usavršavanje i korišćenje obrazovnih aplikacija; koriste svoje vozilo i finansiraju gorivo za prevoz učenika na takmičenja… i još mnogo toga.
- Radno vreme i opterećenje nastavnika
Rešenja o 40-časovnoj radnoj nedelji ne pokazuju pravu angažovanost zaposlenih. Struktura zaduženja, koja je važila pre 20 godina, mora da se menja. Nastavnicima su naturene mnogobrojne administrativne obaveze koje jednostavno „ne staju“ u rešenja, a ono čega nema u rešenju neće biti ni plaćeno.
Posebno bi se trebalo posvetiti vrednovanju rada u kombinovanim odeljenjima i produženom boravku. Nastavnici koji rade u takvim odeljenjima imali bi šta da kažu na ovu temu.
Rešenja o 40-časovnoj radnoj nedelji kasne. Svedoci smo da mnogi direktori ne znaju kako da ih sastave, a da ne oštete zaposlene. Ministrovo „produženo“ radno vreme ih je dovelo u nepriliku. Jasno je da neki umesto 4-5 časova dnevno, drže 8-9 skraćenih. Svaki čas je celina za sebe, pa trajao i samo 30 minuta. Rad sa dve grupe učenika u razmaku od 3-4 sata nije isti čas, iako su nastavnici naterani da ga tako evidentiraju u dnevniku. Mnogima je načinjena nepravda, a koliko njih će biti spremno da sudski isteruje pravdu, videćemo. NSPRV je spreman za pilot tužbe, ostalo zavisi od pojedinaca.
- Stručno usavršavanje nastavnika
Ovogodišnji rad na daljinu u uslovima vanrednog stanja pokazao je svu besmislenost dosadašnjeg načina stručnog usavršavanja. Digitalne kompetencije pojedinih nastavnika su poražavajuće. Jurcanje za bodovima i biranje jeftinih, često beskorisnih seminara mora biti prekinuto. Usavršavanje koje nema primenu u radu nema smisla. Skupljeni bodovi za produženje famozne virtuelne licence (na svakih 5 godina) nemaju vrednost ako nije naučeno nešto primenjivo u učionici.
- Administracija
Vojničkim rečnikom rečeno, nastavnici su postali ćate. Nismo više mastiljare, jer smo nalivpero zamenili tastaturom, te napredovali do daktilografa (bez kursa, pa većina kuca jednim prstom). Svima je jasno da je nastava najmanje zanimljiva i bitna za eksterne evaluatore rada u školama. Traži se samo papirologija – izveštaji, analize, evaluacije, samoevaluacije, tabele, portfolija… nema kraja. Trpi nastava, trpi znanje učenika, a nastavnici zatrpani papirima gube i ono malo preostalih živaca. Stres nikad nije bio veći.
- Preobimni planovi i programi
Verujem da bi svaki nastavnik mogao nešto reći o ovom problemu koji se prevlači decenijama i opire svakoj sprovedenoj reformi.
- Dopisi
Dopisi su postali sinonim za teško iživljavanje nad prosvetnim radnicima. Poput mnogih zakona i dopisi se mogu tumačiti na dva (ili više) načina, svako kako mu odgovara. Uputstva, za čije razumevanje treba uputstvo, sludila su nastavnike ove godine. Nastavnicima su posebno omiljeni dopisi tipa „danas za juče“.
- Tabloidizacija obrazovanja
Do mnogih informacija bitnih za prosvetne radnike dolazimo čitajući izjave nadležnih u dnevnim novinama i tabloidima. Iste informacije, zvaničnim kanalima, do škola stižu sa 2-3 dana zakašnjenja.
Nastavnici su pod lupom javnosti i jedva se čeka da o nama pišu u negativnom kontekstu. Dok se lopovi, ubice, pljačkaši i ostali prestupnici u medijima označavaju inicijalima, o „lošim“ prosvetnim radnicima se piše punim imenom, prezimenom i nadimkom. Da li je iko zaboravio slučaj „Šakira“?
- Radimo za bodove
Kao što sam napisao, mnoge naše aktivnosti nemaju mesta u 40-časovnoj radnoj nedelji, pa je veoma perfidno smišljeno da to spada u stručno usavršavanje u okviru kolektiva. E, to je tek smejurija od bodovanja.
Angažovanje na završnom ispitu takođe se „plaća“ bodovima. I svake godine, kao dokazano dobar u tom poslu, prolaziš isto „stručno usavršavanje“. Najbolje je obrazloženje… „Ti si već bio, znaš šta treba, a on je nov pa ne zna. A imaš i auto.“ Ne, ja sam rođen s tim da znam šta radi supervizor, ne moram čitati uputstva! Nek se zna!
U ovu kategoriju spada i jesenja akcija na snimanje TV časova: 1 čas = 5 bodova, 2 časa = 8 bodova, a 3 časa = 10 bodova. Ako ovako nastave s popustima, oni koji budu snimali na Crni petak moraće platiti ministarstvu.
- Radimo besplatno, što bi rekli… za džabe
Tipa „obećanje, ludom radovanje“ je rad školskih koordinatora esDnevnika. Ili malo modifikovan slogan sa brojnih usavršavanja… „Obećano na seminaru, nije primenjeno u praksi“. Nisu ljudi išli na obuku zbog 10%, za to su čuli tek na obuci, ali ako je sistem plaćen 1,6 miliona evra, plus 800 hiljada godišnje, sramota je da nastavnici koji su obučili kolege u svojim kolektivima nisu dobili čak ni potvrdu o završenoj obuci (o parama je besmisleno i pričati).
Izrada školskih sajtova i rad administratora je takođe nešto što se ne plaća. Tačnije, ne plaća se onima koji to rade, ali postoji firma koja je od škola pokupila po 50.000 dinara za izradu sajta koji ne postoji (kao ni firma – pisao sam već o tome opširnije – Crtice… br.3). Baš me zanima koliko košta izrada i redovno ažuriranje sajtova državnih institucija i da li to rade zaposleni ili neka firma koja ima stručnjake za to.
Rad s učenicima po IOP-u nije plaćen jer se škole i ministarstvo prave nevešti. Oni koji su presavili tabak i tužili škole, dobili su sporove i lepe iznose s kamatama. Da li je neko odgovarao što su škole izgubile sudske sporove? Niko, nikad. Setimo se krađe dela naknade za godišnji odmor 2014. godine. Sudovi presudili u korist radnika, ministar priznao „grešku“, obećali isplatu svima, sačekali da potraživanje zastari i pojeo vuk magarca. Nema para, niti odgovornih. Čak ni srama i crvenih obraza.
I tako, nešto radimo besplatno, nešto za bodove, gore i od vremena kad su ljudi dobijali makar bonove (za njih se nešto moglo i kupiti).
- Plata
Plata k’o plata, nikad nam nije dosta. Nego, postoji nešto u Zakonu o radu što nije iskazano na našim platnim listićima. Pre više godina objašnjeno je da bi bilo dobro da regres i topli obrok „uđu“ u koeficijent, i bi tako. Koeficijent je pojeo topli obrok i letovanje, a mi ga sada bezuspešno tražimo. Što bi Maratonci rekli: „Koliki je moj deo?“ Odgovor je većini poznat. Ipak, sudski se i tu može dokazati da regres i topli obrok nisu sastavni deo plate koju dobijamo (za sada slučajevi radnika koji su na minimalcu – to je najlakše dokazati na sudu).
- Briga o zdravlju zaposlenih i učenika
Nedavno smo imali obuku o zaštiti na radu. Šef računovodstva se požalio da mu se pogoršao vid zbog rada na računaru i da radi u prostoriji bez klimatizacije, leti izložen direktnom suncu, a zimi u hladnom. Teorijski treba da bude poslat kod specijaliste i da se ugradi klima uređaj u njegovu kancelariju. Čekamo da vidimo šta će se desiti u praksi pa da i mi masovno zatražimo nove naočare, klima uređaje i dodatne radijatore. (Zimi, kada je napolju 0 stepeni, u pojedinim učionicama u 7:30 je 13 stepeni. Jesu li to uslovi za rad i boravak dece?)
Dok to ne dobijemo, zadovoljićemo se s tri platnene maske koje smo dobili u avgustu za prevenciju od kovida. Dobro smo i prošli, u nekim školama su se delile samo dve maske. Vizira nema, ko želi, može sebi kupiti. Imamo dovoljno sredstava za dezinfekciju ruku, ali sami kupujemo tečni sapun i ubruse (dobijeno je jedno pakovanje ubrusa za svako odeljenje prve nastavne nedelje – potrošeno za tri dana). Tako brine lokalna zajednica o nastavnicima i đacima.
Dok je roditeljima i deci (veoma fleksibilno) dozvoljeno da izaberu način pohađanja nastave, nastavnici (pogotovo hronični bolesnici, ugrožene kategorije) nemaju pravo da rade na daljinu. Ako se boje da će u školi biti izloženi virusu, mogu preventivno da odu na bolovanje i primaju 65% plate. Lep način da se sačuva zdravlje, a dobro i za liniju jer im neće ostati za hranu (računi se moraju platiti).
- Mobing nad pojedinim nastavnicima
Nastavnici koji nisu po volji direktora, često su izloženi raznim pritiscima i diskriminaciji. Poslednje dve godine bilo je dosta primera i po medijima, od osnovne škole do visokog obrazovanja.
- Prijem u radni odnos
Koliko sve zavisi od samovolje direktora uverili su se mnogi zaposleni prilikom raspisivanja poslednjih odobrenih konkursa. Bez posla su ostali ljudi koji u školi rade na određeno vreme, s prekidima i po deset i više godina, a posao je dobio neko „sa strane“. Slično je i prilikom preuzimanja radnika sa liste tehnoloških viškova.
- Usta njegova hvalite nas
Priče za javnost o besprekornom funkcionisanju sistema obrazovanja u Srbiji koji služi za primer svima u okruženju, pa i šire – nastavak Andersenovih bajki. Nije sistem, nego ljudi, pojedinci koji ogromnim entuzijazmom i ljubavlju obavljaju svoj posao.
Ipak, ministar je u maju o onlajn nastavi rekao jednu veliku istinu: „Ovo je bilo: sedaj u avion i vozi, da li si znao ili nisi, nije te niko ni pitao.“
I dalje nas ništa ne pitaju, a mi vozimo, često kao Miško, vezanih očiju.
- Ministar
Potreban nam je manje navalantan ministar, onaj koji će poslušati zaposlene i založiti se za nas kada se kroji budžet i pišu zakoni. Ne treba nam božanstvo i „batinaš“, nego jedan od nas, običan nastavnik/profesor, koji poznaje sve navedene muke prosvetnih radnika.
- Nema pravog, iskrenog, konstruktivnog dijaloga države sa sindikatima
Bili članovi nekog sindikata ili ne, nikog u vlasti ne zanima mišljenje prosvetnih radnika o pitanjima koja se tiču njihovog života i rada.
I za kraj… …
Nema kraja. Slobodno dopunite spisak.
Tekst objavljen 2020. godine
Izvor: teachroland.wordpress.com