Kako su nam deca postala „cveće zla“
Da li smo mogli da očekujemo drugačiju decu ako smo ih puštali da gledaju nasilje u svojoj kući na koje niko ne reaguje, rijalitije koji obiluju nasiljem, kriminalce kako šetaju slobodno, političku retoriku prepunu nasilja?
I mi smo se svađali i tukli, ali nikada nije bilo ovako. „Spusti ruke dole!“, viču na devojčicu vršnjaci dok je udaraju iz sve snage u školi u Aranđelovcu, a sva surovost ili kako to deca rade danas vidi se na uznemirujućem snimku (koji iz istog razloga ja, majka dvoje, nisam mogla da gledam), koji je problem vršnjačkog nasilja stavio u fokus i zbog čega nijedan roditelj ne može da bude miran. Jer sutra vaše dete može biti žrtva. Od tuče u školskom dvorištu pa do maltretiranja na društvenim mrežama, vršnjačko nasilje je naraslo do ozbiljnih razmera, toliko da se čini da niko nije siguran kako se to rešava ali ni šta su sve uzroci.
Da li smo mogli da očekujemo drugačiju decu ako smo ih puštali da gledaju nasilje u svojoj kući na koje niko ne reaguje, rijalitije koji obiluju nasiljem, kriminalce kako šetaju slobodno, političku retoriku prepunu nasilja, govor mržnje u javnosti i medijima u kojima svaka četvrta vest ima ekstreman govor? Deca samo slede primer. A primer nije bio dobar.
Ispod drveta jabuke ne može da rodi kruška. A od toga kako smo je gajili, zalivali, negovali, u kakvim je klimatskim uslovima rasla, zavisi i kakve će plodove da rađa. Tako je i sa decom. Od toga u kakvom su okruženju rasla zavisi da li će izrasti u „gorke plodove“. Kakva će biti sutra ta devojčica ako danas šamara drugaricu u školskom toaletu i preti joj smrću? Da li će kad postane muškarac da bije sutra svoju ženu taj klinac koji danas batina druga iz razreda, a uz to mu „zalivaju“ mačo-nacionalističko-šovinistički imidž? Kakve će biti te generacije, ta budućnost zemlje?
Jer se na decu preslikava sve što se dešava u njihovoj porodici (da li tata bije mamu?), atmosfera u društvu, kao i kultura u kojoj odrastaju. A tu mnogo toga ne valja. I zato nam se vratilo kroz decu.
Iako vršnjačko nasilje nije samo problem Srbije već i celog sveta, na našim prostorima ima neki svoj DNK. I za razliku od, recimo, Amerike u kojoj skoro svaka država ima zakon koji tretira ovaj problem a u poslednjoj deceniji su uloženi milioni dolara da se on ublaži, dotle Srbija već godinama ne može ni da donese celovit zakon poput predloženog „Aleksinog zakona“.
Piše Ana Mitić
Izvor: Nedeljnik