– Nisam očekivala ovoliku prašinu oko časova od 30 minuta. Mislila sam, iskreno, da mi je to sigurna karta za opšte zadovoljstvo, da će se obradovati i nastavnici i deca, kad ono – međutim!
– I ja sam u čudu! Svetu se ne može ugoditi! Stvarno ne znam šta više hoće, izađete u susret i – pesnica u glavu!
– Vala, baš! Imaš li ti neku ideju kako da smirimo vatru, a da se nikako ne vratimo na 45 minuta? To bi baš bio poraz! Ti uvek dobiješ najbolje ideje kad je gusto.
– Pa, vi znate šta ja mislim…
– Isto kao što ti znaš da to ne dolazi u obzir! Programe i planove nećemo dirati! Koliko puta treba da ti kažem??
– Ali, ne razumem zašto! To bi zaista sve rešilo!
– Hajde, pokušaću još jednom da ti objasnim. To gradivo smo učili i ti i ja. I? Je l’ nam fali nešto? Ne fali! To su učili i naši roditelji! I postali su uspešni privrednici, lekari, arhitekte, preduzetnici… A nije bilo lako vreme! Da ne kažem da su isto prošle i naše bake i deke, ako su imali priliku da se školuju! To je bukvalno jedina stvar u celom školskom sistemu koja decenijama daje odlične rezultate! Zašto bismo to menjali? Dosta više o tome! Programi pa programi! Promeni ploču!
– Razumem, u pravu ste, ali vreme se promenilo, informacija više nije tako vredna kao kad je naš ceo gugl bio enciklopedija „Sveznanje“!
– Pa šta ako se promenilo? Neke stvari ostaju zauvek! Dakle, da ne gubimo vreme, daj nešto drugo!
– Uh… Jedino mi pada na pamet recikliranje!
– To već imamo kroz razne vannastavne aktivnosti. Dalje?
– Ne, ne kao predmet. Recikliranje ranijih obećanja. To ionako niko ne pamti i niko ne proverava da li smo sproveli išta od obećanog. Recimo, sećate se dronova, robota i holograma?
– Jaaaao, da, šta bi s tim? Da me nisi podsetio, zaboravila bih! Beše nisu ni kupljeni?
– Naravno da nisu! Znate li vi koliko košta dron, a kamoli robot i to neki koji bi predavao deci! Ali, ko se seća tog obećanja, šta ima veze? Bitno je da vest bude, da tako kažem, bombastična, posle se zaboravi, mnogo toga se dešava!
– I šta si smislio oko toga?
– Eto, možemo to da recikliramo. Možda da ne ponovimo robote, nego, na primer, veštačku inteligenciju. Nešto da ispričamo uz izraze koje razumeju samo programeri, ubacimo nekoliko engleskih fraza i skraćenica, recimo nikad nećemo reći veštačka inteligencija nego ej-aj, pričaćemo o linearnoj regresiji, pominjati em-el, autoenkodere i tako to i na kraju kažemo da će sve to biti deo nastavnog procesa već od septembra!
– Sjajno! Uuuu, baš si me obradovao! Ovo je vrh! Dalje?
– Dalje, pada mi na pamet borba protiv vršnjačkog nasilja, to svi vole da čuju, ukidanje droge u školama i tako to! Ili, još bolje – smanjenje broja đaka! Mislim da smo u poslednjih 10 godina samo dva puta obećavali da odeljenja neće preći 20 učenika, možemo ponovo to da predložimo.
– E daaa… Pa, bravo! Odlično! Mada, ako neko pita gde ćemo smeštati decu i koji nastavnici će predavati kad ni za ovo nemamo kadrove, šta ćemo reći?
– Ma, ko će da pita? Svako čudo za tri dana. Bitno je da pustimo vest, pokupimo ovacije, te sporadične glasove ćemo ignorisati i eto ga!
– Da, zvuči logično… Izvini, moram da pitam i da budem spremna da će me neki dokoličari samo čekati sa razlozima protiv!
– Ma, jasno! Ne treba se nervirati! Isto tako, uvek upali priča o blažem ocenjivanju, možemo da kažemo da će se ocene ukinuti skroz i u osnovnoj i u srednjoj školi. Tu dobijamo poene od svih. Roditelje i decu ionako isključivo zanima uspeh, nastavnicima lakše jer im niko neće pretiti i – svi srećni!
– Opa! Hrabro, ali vrrrlo efektno! Svaka čast! Kažem ja da ti imaš najbolje ideje kad je frka! Dalje?
– Nije dovoljno?
– Ma jeste, nego moram da imam više kečeva iz rukava!
– Razumem… Dalje… dalje… hmmm… Šta mislite da obećamo da će nastavnici, kao što su nekad imali „markicu“ za prevoz, dobijati vaučere za leteći taksi?
– Uhhh, to je mnogo skupo!
– Vi mene ne razumete! Neće se to dogoditi, naravno! Samo ćemo obećati!
– Aha, onda može! Fantastično! Možda, da bi bilo ubedljivije, da kažemo da će vaučere dobiti svako ko živi, recimo, pet ili više kilometara od škole? Šta misliš?
– Odlično!
– Daj još nešto pa da sastavim obaveštenje.
– Pa, imam dilemu da li da dodatno blatimo PISA test, ili da obećavamo ponovo da ćemo na narednom testiranju briljirati zbog svih ovih izmena… Imamo dovoljno vremena da se zaboravi.
– Ja mislim da je blaćenje uvek bolje, jer možda se javi neki mudrac koji zapamti naša obećanja, pa krenu mediji. Ovako smo rekli svoje – taj test nije validan, ne pokazuje ništa, ko su oni da nam kažu kakvi su naši đaci, kakvo funkcionalno znanje, imam već ideju kako ću to uobličiti! Super!
– Ma neće se javiti, ali slažem se… A znate šta mi sad pade na pamet?
– Pričaj!
– Možda da kažemo da ćemo u svakoj školi koja nema salu za fizičko i pristojan toalet dati sredstva da se to izgradi? I da se zaista potrudimo da se negde nađe novac? Recimo ti čučavci, zaista je bez veze da…
– Ma pusti sad to, to je nebitno! I mi smo imali čučavce i? Nemam nikakve traume zbog toga! A fizičko smo radili napolju. Ovi sad kao pahuljice, ne smeš da ih izvedeš kad je sunce, kad je kiša, kad je vetar… A mi smo i po snegu išli i trčali kros! I da li mi fali nešto? Nemoj sad da mi razvodnjavaš!
– Dobro… Meni to nekako zvuči bitno, ali…
– Aman više! Taman si me oduševio predlozima i sad ćeš me razočarati!
– Pa dobro, ako ću vas razočarati, evo neću više!
– E, tako! Idem da sastavim obaveštenje, pa te zovem da mi kažeš šta misliš!
– Važi!