И онда кажу, највише трпе деца


Аутор: Ивана Бошњак Бошњак
 
Биће отпуштања у просвети.
Неће бити отпуштања у просвети!
Отпустиће све штрајкаче!
Неће отпустити никог, само ће рационализовати…
deca
Нисам цитирала, намерно, али су то наслови или поднаслови у разним медијима ових дана. Ових година. Ових деценија.
И док медији пишу о томе, у школе су стигли упитници о такозваним бесплатним уџбеницима. Додуше, с обзиром на то колики део може да се добије, то су полубесплатни, четвртбесплатни и …не сналазим се у тим разломцима баш најбоље.
Старешине треба да прикупе податке о деци и родитељима и да део тих података унесу у табеле, а да доказе држе у архивама, под кључем, па, ако неко затражи…
Одакле да кренем с причом?
Од тога да је то повећање посла одељењског старешине, за бар 10% мању плату?
Од тога да министарство тражи да се доставе подаци који су сувише лични и интимни?
КО  треба да зна о болестима у породици? Цело Одељењско веће? Да разглабамо о примањима родитеља малог Јанка, и о разводу родитеља малог Марка? Где је ту заштитник грађана?
Где је било који заштитник, који ће заштити просветне раднике од злостављања?
Јер, злостављање јесте стално наметање нових послова, смањивање плате и прича о отпуштању.
И, док просветни радници сад штрајкују да би им се вратио новац који је ,,скинут“  због штрајка, на ,,мала врата“  улазе нови послови које треба обавити у четрдесеточасовној радној недељи. Та четрдесеточасовна радна недеља одавно траје дуже, због стручних усавршавања, трибина, нове интерне и екстерне папирологије…али, ко још за то мари?
У току једног штрајка, накупи се толико разлога за нови, да просветни радници неће никад имати времена да затраже да се нагомилани проблеми реше.
И онда кажу, највише трпе деца.
Па, ко да трпи? Гусенице и лептири? Кад штрајкује железница, испаштају путници. Штрајк зато и постоји, да неко испашта, да би неко други решио проблеме штрајкача. Не треба бити много паметан па знати то.
Него, јесу ли просветни радници једини у држави који треба да воде бригу о деци?
Држава мора да поведе рачуна о својој деци. Обезбедити пристојне услове у школама, пристојне плате запосленнима у просвети, то је брига о деци! Задовољни наставници – задовољни ђаци! Нема ту неке мудрости, то је врло једноставно.
Зато, уместо претњи отпуштањима, смањењима и осталим ,,њима“, допустите просветним радницима да се баве послом који су одабрали!
Одабрали су да се баве децом, нашом децом, вашом децом! То ја најчаснији позив, од просвете зависи опстанак сваке државе!
Све остале речи биле би излишне или патетичне.
Можда ће неко, некад, у овој држави схватити то.
Дотле, они који штрајкују, морају да знају да ће увек бити на удару, под притисцима разним. Али, исто тако, морају знати да је штрајк борба, а не нерад. Борба за професију, а не против министра, овог или оног. Јер, неће нама ниједан министар решити проблеме.
Нађимо начин да их сами решимо!
Аутор: 
Ивана Бошњак Бошњак