Ravnoteža – svi su non stop pričali o ravnoteži. Na toj čudesnoj vagi Maja je uvek bila ona što gubi. Kako da te ne sažvaće krivica kad si mama koja radi?
– I šta kažeš, ponovo otvorila bolovanje?! Ma, ‘ajde, molim te, samo je ona majka! Kao da mi nikad nismo čuvale decu!
– Jeste! I samo se žale tamo na Instagramu i Fejsbuku kako su neshvaćene! Grize ih savest! Molim te!
O koleginici koja je „ponovo otvorila bolovanje“ brujao je ceo sektor u firmi. Muškarci su se malo držali po strani sa komentarima, tek bi se ponegde čulo: „ko bre još zapošljava mlade žene, uvek im nešto fali!“. Žene, s druge strane, nisu štedele svoje reči.
Starije koleginice su se sa nadmenom nostalgijom prisećale svoje mladosti i prvih majčinskih godina, mlađe, neudate su frktale što opet moraju „da potegnu više“ i rade „tuđe projekte“. Sve u svemu, nikome nije bilo jasno zašto se Maja iz Ljudskih resursa uopšte vratila na posao, kad „nije sposobna da sastavi dve nedelje bez bolovanja“.
Razumevanje u kolektivu – nećeš to doživeti
Upala uha, sedam injekcija, mirovanje, utopljavanje, kapi, recepti – Maji se vrtelo u glavi dok je vozila kroz grad. Na zadnjem sedištu, uškuškan i iscrpljen od plakanja spavao je Jovan. Saobraćaj je bio gust, haotičan, dan maglovit i „šućmurast“, pa je Maji uspelo da se na trenutak čak i nasmeje sama sa sobom – isto kao u mojoj glavi!
Znala je – po pogledima iz kancelarije – da verovatno još nije izašla iz zgrade kad su počeli da je ogovaraju. Razumevanje u kolektivu, nećeš to ovde doživeti, rekla joj je jedna starija koleginica kad je počela da radi, a ona to tada nije razumela. Sad joj je bilo i više nego jasno.
Samo, ogovaranje kolega je bila poslednja stvar koju je dodala na tas neke čudesne životne vage, koja nikako da se dovede u ravnotežu.
Ravnoteža – je l’ to postoji?
Ravnoteža – svi su non stop pričali o ravnoteži. Radi posao koji voliš ili jednostavno radi posao da zaradiš i prehraniš porodicu i budeš onakva mama kakva želiš da budeš. Ali šta želiš? Da su Jovan i Jelena nasmejani i zdravi, da Jelena završi domaći na vreme, a Jovan ne plače kad ga ostavlja u vrtiću. Da je ručak uvek topao, ukusan, da izađu svi porodično u park ili da odu u bioskop. Da su opeglani, čisti, uredni i da znaju da je „mama tu“.
Samo – mama nije tu.
Jer mama mora da se pripremi i „bude profesionalna“ u poslu, da ne izneveri – decu, muža, šefa, kolektiv! A gde su roditelji?
– Majo, niste bili skoro deset dana kod nas, što ne dovedeš decu da ih vidimo, malo? Stari smo… Treba nam, znaš, tata je video na televiziji, neki gel za proširene vene, to mora da je dobro čim se reklamira na TV-u. Da skokneš do apoteke? Hm, treba i recepte da proverimo, ne znam da li je doktorka upisala tamo. Kad ćete da dođete?
Neravnoteža = krivica
Auto stoji na crvenom, dete spava pozadi, misli nadolaze u talasima. Možda nije trebalo sinoć da čitam onu knjigu, bolje da sam spremila ručak za dva dana. Al’ ko je znao da će se Jovan razboleti? Ostavila sam Miljani na poslu dopola završen izveštaj, možda bih mogla da to uradim od kuće kad Jovan spava i završim domaći sa Jelenom. Marko će kasno doći s posla umoran, ne mogu da ga opteretim da sprema večeru.
– Joj, mamini lekovi! – zatrubilo je u glavi u isto vreme kad je auto iza zatrubio da krene.
Bilo je zeleno na semaforu.
Jureći balans koji preporučuju psiholozi (a koji očigledno postižu samo neke nadljudske mame) Maja je došla do nevidljivog zida. Prošla je na zeleno i nastavila da vozi, sve vreme sa osećajem da ne zna kuda to zapravo ide. Vozila je, naravno, istom trasom, na putu od Doma zdravlja do kuće, ali sve je oko nje odjednom bilo iskrivljeno, naopako postavljeno.
– Da li se i druge mame ovako neostvareno osećaju? Nije li to pogrešno? Na poslu se jedem kao mlad mesec, jer znam da nisam dovoljno sa decom. A onda, kod kuće, umesto da stvarno tu BUDEM, brinem o izveštajima, nezavršenim ili još gore – nezapočetim projektima.
Sa gorkim osećajem se setila poslednje rasprave sa suprugom.
– Samo kukaš, Majo. Nisi jedina u toj firmi, ne zavisi sve od tebe. Kao što nisi jedina u ovoj kući, nije sve samo na tebi. I ja sam tu. Hajde da idemo ovog vikenda na selo, kao što se dogovaramo već mesecima. Nemoj da mi kažeš kako moraš da radiš prekovremeno, samo ti donosiš posao kući!
– Al’ samo ja uzimam bolovanje zbog dece! Samo ja radim od kuće kad su bolesni. I tad se i dalje očekuje da sve uradim savršeno!
– Ko očekuje? Stani na loptu malo, udahni duboko. Ne vidiš jasno stvari.
– Udahni ti, znaš!
Na selo nisu otišli. Iako je nedeljama „uzdisala“ kako bi joj slobodan vikend dobro došao. Znala je da zvuči gorko, baš onako kako nije želela – ni da zvuči, ni da se oseća, ali zbog tog osećaja krivice da nigde nije dovoljno dobra bilo joj je sve teže da nešto zaista promeni.
Organizacija je pola posla
Ko nije iskusio OVAJ osećaj krivice može mirna srca da izgovori te magične reči „organizacija je pola posla“. Kao da Maja nije umela da se organizuje. Nije problem nikad bio u organizaciji već u produktivnosti i u kočnicama koje su bile na svakom koraku. Možeš da imaš idealan plan, ako sebi nametneš obavezu da sve obaviš savršeno – u startu si osuđen na propast.
Krivica ide u paketu sa kajanjem i kažnjavanjem – ne možeš da ideš na vikend odmor da uživaš sa mužem kad si ove nedelje u svemu zakazala. Ne možeš da se požališ drugarici da te preplavljuju naizmenično talasi stida i besa, jer „nemaš pravo tako da se osećaš“, treba samo „da se dobro organizuješ“.
Crveno svetlo.
– Da li preterujem? – pitala se. – Šta ja to želim?
Da sam mama. Srećna i zadovoljna žena. Da su deca zdrava i nasmejana. Da se stomak ne zaveže u čvor kad ostavljam Jovana u vrtiću kad idem na posao. Potrebne su mi jasne granice i da znam zašto radim sve što radim.
– Mama, ja hoću da sam kod tebe. Neću u vrtić.
– Znaš šta? I ja hoću da sam kod tebe, ali moramo da radimo. Mama voli svoj posao, kao što ti voliš svoje drugove.
Možda je Marko u pravu.
Prvo, udahni duboko.
Drugo, oprosti sebi.
Treće, otkrij koje su to vrednosti za koje se boriš.
Bori se samo za njih. Ne protiv sebe.
Udahni još jednom.
Zeleno svetlo.
Autorka: Srbijanka Stanković
