Kako glasi instrumental imenice viljuška? VILJUŠKOM
Ko je napisao Krvavu bajku? DESANKA MAKSIMOVIĆ
Šta je rodoljubiva pesma? Pesma u kojoj lirski subjekt izražava ljubav prema domovini.
Navedi tri dela Branislava Nušića. GOSPOĐA MINISTARKA, SUMNJIVO LICE, HAJDUCI.
Odlično, ovo je znanje koje poseduje učenik posle završenog obaveznog osmogodišnjeg obrazovanja u Srbiji. Onda isti taj učenik odluči da potraži posao, jer smatra da je školovanje gubljenje vremena. On već zna da radi mnogo toga. Najjednostavnije je, kažu mu, potražiti posao preko internet oglasa.
,,Aha, lepo…ukucam poslovi i…“ PAP!
Preko prodavca, ode u popust za drugi proizvod, udes na putu za stadion, novi tarifni sistem, biljka koja leči sve bolesti… I tako, posle dva sata sufrovanja internetom, bezbroj nepotrebnih podataka preko kojih nije bilo moguće preleteti ,,jer – sad mogu reći – sporo čitam, opet dođoh do klasičnog načina prijavljivanja na NSZ. Ali, muko moja! Zar olovka i papir nisu iza mene?!“
NSZ
– Molim Vas, popunite prijavni formular!
,,Časkom posla…“
Nekoliko minuta kasnije
,,…majku mu, šta da pišem ovde – interesovanja? Sve. Hobi – …pa zar to nije isto?! i tu ću stavim Sve. Poznavanje jezika…A to je lako srpski znam od rođenja! Ili se beše piše Srpski? Srbski?! grrrrrr!!!!!!
Ma znaš šta, ću si nađem poso i bez ovi papiri!“
Tri dana kasnije
– Izvolite gospodine, šef će vas sada primiti!
,,Au, gde li sam ovo došo. A, bre, brate, samo konobar ću budem, neću gi operišem mozak!“
– Dobro došli! Kao što znate, imamo više kandidata sa jednakom stručnom spremom, ali ovaj vid provere sasvim je uobičajena praksa. Kažite mi nešto o sebi?
,,Uf, ovo kao da sam opet 5. razred!“ …
– Gospodine, hvala što ste se javili, ali već sada mogu reći da mi želimo komunikativnog kandidata. Verujemo da ćete vi iskazati svoje sposobnosti na nekom adekvatnijem mestu. Želimo Vam mnogo uspeha u narednom pokušaju. I možda ne bi bilo loše da potražite pomoć pri popunjavanju formulara nekog ko poznaje sve padeže i ko je malo načitaniji. Prijatan dan!
,,Vidi, majku mu, znam sve padeže – nominativ: ko?šta? genitiv – od koga? od čega? dativ – prema kome? prema čemu? …i sad će on meni da kaže da ne znam padeže. Ma može on malo da ide u Toponici! I kakvu vezu ima čitanje sa traženje posao?! Pa, neću ja d aim čitam novine, ni pričam bajke, kafu samo da poslužim!?
Ovaj malo duži uvod, sasvim dobro ukazuje na problematiku s kojom se svakodnevno sreću nastavnici srpskog jezika, bar većina nas, koja smatra da funkcionalno znanje nije bubanje godina rođenja pisaca, niti naslova dela, ni definicija stilskih sredstava, a još manje pravopisnih i gramatičkih pravila i izuzetaka od pravila. Šta imam od koristi ja kao osnovnoškolski nastavnik što moj učenik ume da prepozna padeže i njihova značenja, ako napiše rečenicu i u njoj padežna greška karakteristična za bespadežno podneblje u kome živimo? Koliko mi je važno da moj srednjoškolac zna šta je avangarda, i ko su njeni predstavnici, ako ne shvata da je reč o antiratnim pravcima i novom viđenju sveta posle rata? Na kraju, hoće li im život zavisiti od padeža, likova i pravaca?
Sasvim sigurno – život neće, ali kvalitet života i uspešnost i u poslu gotovo 100% hoće!
E, sad se već smeje i ona polovina vas koja je do sada negde hvatala smisao napisanog! Biću možda uspešniji inženjer, ako sam načitan? Ne, bićeš 100% sigurno uspešniji inženjer ako imaš bogat fond reči, komunikativan si, spreman za saradnju i lako prenosiš svojim radnicima ono što želiš. A komunikativnost se stiče javnim govorenjem, a da bi mogao da govoriš, moraš imati bogat fond reči, a da bi do njega došao, moraš imati čitalačku kondiciju, tj. mogućnost da čitaš sa razumevanjem i dovoljnom brzinom da ti za jednu knjigu ne treba pola godine!
Da se vratimo na početak. Klincima čitamo bajke pred spavanje jedva čekajući da oni sami počnu čitati. Onda se prvačići raduju svojim prvim pročitanim knjižicama. Zatim još godinu dve kao vole da čitaju, iako su igrice, serije i farme mnogo interesantnije. A baš je videlo kako roditelji celo veče čitaju! Onda dolazi kobni 5. razred i vreme dosadnih školskih lektira.
Doduše, iste naslove čitala je i moja baba, ali ko će pa da menja programe svakih pedeset godina! A onda i ovi nastavnici što pritiskaju, kao da je čitanje bitno koliko i nega zuba! Možeš misliti kolko je to šuntavo! Naravno, spasiću ja svog naslednika!
Onda se u ovo jezikomudrovanije i nečitalačkospasavanije uključuju i roditelji uglavnom od 5. razreda tvoreći simbiotički organizam sa svojim mlađahnim potomkom u čijoj se uzajamnosti tačno zna ko šta radi – tata plaća časove gramatike za predstojeći test, mama čita lektiru koja se radi naredne nedelje. Zatim tata piše domaći, a mama čita pesmicu naglas kako bi porodična uzdanica zapamtila, izdeklamovala i na porodična prsa metnula jednu peticu da joj se komšinice dive, a rođaci zavide!
A onda ako ubede svog naslednika ili svoju princezu da je diploma ipak bitna, i krene dete u srednju školu, zar će da dozvole da se dete muči i čita?! I šta ta zamišlja pa traži da se kupe čitanke?! Nisam ja bunike keo, pa ću detetu za školu knjige da kupujem kad mu je novi mobilni potrebniji. Gde svi da imaju, a moje dete da nema, čitanke ionako nikom ne trebaju!
I tako dođosmo do onog malog naroda koji se diči najvećim sajmom knjiga u okruženju, a knjige nosi kao modni detalj. I svi čitaju Eka i slušaju Bouvija…
Autor Maja Radoman Cvetićanin
Izvor: majaradoman.wordpress.com/