Pre izvesnog vremena, videla sam na Fejsbuku fotografiju na kojoj je pisalo „Prestanite za svoju decu da radite stvari koje oni mogu da urade sami.” Uz tekst je stajala fotografija devojčice kojoj majka češlja kosu.
Pošto sam po prirodi nesigurna, lako poverujem da je sve što radim – pogrešno. Ja sam baš ta mama koja svojoj desetogodišnjoj ćerki češlja kosu. Gotovo svake večeri.
Može ona to i sama, ali veoma mi često donese četku i zamoli da ja to uradim. Kad dođe vreme spavanja, uskoči u moj krevet, a ja raščešljavam njene lokne dok se smejemo i pričamo. Ponekad pomene neku drugaricu, nekad pričamo o dečacima, a povremeno joj ispričam neki blam iz svog detinjstva. Svaki put kad počnem da je češljam, ona me upozori: „Samo polako, mama.”, a ja joj kažem koliko volim njenu divnu dugu kosu i kako bih silno želela da i ja imam takvu. Ona se nasmeši, jer je još u godinama kada može da priušti sebi da otvoreno uživa u komplimentima koje dobija. Onda je ušuškam, pomolimo se, poljubimo za laku noć i ja izađem iz sobe.
I tako već godinama.
Da bi, pre nekoliko meseci, moj deka preminuo. Svi smo otišli kod bake. Pričali smo o njemu, o porodici, o deci. Rekla sam: „Znam da ne bi trebalo, ali ja i dalje češljam Sofijinu kosu koro svake večeri.” To je bilo par večeri nakon što sam videla onu fotografiju na Fejsbuku.
„Misliš da se njoj to ne dopada?” upitala je moja baka.
„Ona to obožava.” odgovorila sam.
„Onda to nije nikakav problem.” rekla je. Odjednom, videla sam svu mudrost sakupljenu u 86 godina njenog života. Svih 67 godina braka. Četvoro dece koje je odgajila. I znala sam. Znala sam da bi, kad bi mogla da vrati vreme i češlja im kosu i sprema užinu i mazi se s njima svake večeri, dala sve na svetu da to učini. Verovatno bi im nameštala i krevete kada bi bili u žurbi, jednostavno zato što ih voli. Čak i ako oni to mogu da urade sami.
I tada sam shvatila – jednog dana će i moja deca odrasti, a ja ću žaliti za tim trenucima kada sam mogla da s njima i za njih radim te male stvari. Znala sam da moja ćerka neće odrasti u osobu koja ne zna sama da se očešlja. Znala sam da će, uz Božju volju, ona jednog dana imati svoje ćerke, da će sedeti na njihovim krevetima, češljati im kosu, kikotati se i pričati o momcima. Nadam se da će se sećati i svoje mame koja je isto to za nju radila kad je bila dete… I odlučila sam da prekinem da čitam glupe infografike i dozvoljavam da me oni oblikuju kao majku i da utiču na moja osećanja.
U ovom super-informisanom svetu punom osude, nije potrebno mnogo da vas navedu da sumnjate u sebe kao roditelja. Kada sam dobila prvo dete, nisam čitala nikakve tekstove na internetu. Oslanjala sam se na svoj instinkt. A onda, nekoliko godina kasnije, počela sam da čitam knjige za roditelje i pomislila: „Bože, pa ja sve radim pogrešno!” Otkrila sam da je odgajanje dece za samo jednu deceniju pretvoreno u pravu nauku!
Da se razumemo, ja sam apsolutno za to da učimo i da se naoružavamo informacijama kada je reč o odgoju dece. Ali, to ne znači da treba da zaboravimo da u roditeljstvu najčešće treba da nas vodi nepogrešiv roditeljski instinkt. Vaše odluke kada vaspitavate svoje dete ne treba da budu bazirane na infograficima i posterima koje ste videli na internetu ili na iskustvu neke mame blogerke. Odluke treba da budu rezultat vašeg osećaja, treba da dođu iz srca.
A sve ostalo? Tu je da vam pomogne, ali nikako da zameni ono što može i ume samo roditelj, koji najbolje poznaje i najviše voli svoje dete.
A.C.