Ја за своју децу РАДИМ ствари које могу и сами. Ево и због чега

Пре извесног времена, видела сам на Фејсбуку фотографију на којој је писало „Престаните за своју децу да радите ствари које они могу да ураде сами.” Уз текст је стајала фотографија девојчице којој мајка чешља косу.

cerkaПошто сам по природи несигурна, лако поверујем да је све што радим – погрешно. Ја сам баш та мама која својој десетогодишњој ћерки чешља косу. Готово сваке вечери.

Може она то и сама, али веома ми често донесе четку и замоли да ја то урадим. Кад дође време спавања, ускочи у мој кревет, а ја рашчешљавам њене локне док се смејемо и причамо. Понекад помене неку другарицу, некад причамо о дечацима, а повремено јој испричам неки блам из свог детињства. Сваки пут кад почнем да је чешљам, она ме упозори: „Само полако, мама.”, а ја јој кажем колико волим њену дивну дугу косу и како бих силно желела да и ја имам такву. Она се насмеши, јер је још у годинама када може да приушти себи да отворено ужива у комплиментима које добија. Онда је ушушкам, помолимо се, пољубимо за лаку ноћ и ја изађем из собе.

И тако већ годинама.

Да би, пре неколико месеци, мој дека преминуо. Сви смо отишли код баке. Причали смо о њему, о породици, о деци. Рекла сам: „Знам да не би требало, али ја и даље чешљам Софијину косу коро сваке вечери.” То је било пар вечери након што сам видела ону фотографију на Фејсбуку.

„Мислиш да се њој то не допада?” упитала је моја бака.

„Она то обожава.” одговорила сам.

„Онда то није никакав проблем.” рекла је. Одједном, видела сам сву мудрост сакупљену у 86 година њеног живота. Свих 67 година брака. Четворо деце које је одгајила. И знала сам. Знала сам да би, кад би могла да врати време и чешља им косу и спрема ужину и мази се с њима сваке вечери, дала све на свету да то учини. Вероватно би им намештала и кревете када би били у журби, једноставно зато што их воли. Чак и ако они то могу да ураде сами.

И тада сам схватила – једног дана ће и моја деца одрасти, а ја ћу жалити за тим тренуцима када сам могла да с њима и за њих радим те мале ствари. Знала сам да моја ћерка неће одрасти у особу која не зна сама да се очешља. Знала сам да ће, уз Божју вољу, она једног дана имати своје ћерке, да ће седети на њиховим креветима, чешљати им косу, кикотати се и причати о момцима. Надам се да ће се сећати и своје маме која је исто то за њу радила кад је била дете… И одлучила сам да прекинем да читам глупе инфографике и дозвољавам да ме они обликују као мајку и да утичу на моја осећања.

У овом супер-информисаном свету пуном осуде, није потребно много да вас наведу да сумњате у себе као родитеља. Када сам добила прво дете, нисам читала никакве текстове на интернету. Ослањала сам се на свој инстинкт. А онда, неколико година касније, почела сам да читам књиге за родитеље и помислила: „Боже, па ја све радим погрешно!” Открила сам да је одгајање деце за само једну деценију претворено у праву науку!

Да се разумемо, ја сам апсолутно за то да учимо и да се наоружавамо информацијама када је реч о одгоју деце. Али, то не значи да треба да заборавимо да у родитељству најчешће треба да нас води непогрешив родитељски инстинкт. Ваше одлуке када васпитавате своје дете не треба да буду базиране на инфографицима и постерима које сте видели на интернету или на искуству неке маме блогерке. Одлуке треба да буду резултат вашег осећаја, треба да дођу из срца.

А све остало? Ту је да вам помогне, али никако да замени оно што може и уме само родитељ, који најбоље познаје и највише воли своје дете.

A.Ц.