Летњи распуст је митски појам у школском животу сваког детета. Јер он не представља само одмор од школских обавеза и домаћих задатака, напетости због оцена и контролних вежби, већ се у свести детета шири као хоризонт неограничених могућности, обећања, надања. Распуст је слобода и ширина, јутро у коме се пробудиш устрепталог срца, срећан пред даном који долази.
У току распуста се дешава и годишњи одмор. Али не за сву децу. Само за ону чији родитељи то могу да приуште својој породици. Јер многа наша деца су сиромашна. Она немају годишњи одмор као путовање и авантуру. Њима остаје само распуст. Тешиће се да је и то довољно, али није, и не треба да буде.
Сугерисано нам је кроз различите врсте порука да је годишњи одмор и боравак на плажи чист луксуз и бес, траћење драгоценог времена које може корисније да се потроши. На тај начин релаксиран је бес или очај родитеља којима је то заиста луксуз. Они морају да зараде за голи живот, морају смислити како да преживе, морају одговорити деци зашто је за њих путовање немогуће и тражити изговоре како би сачували елементарно достојанство. Тада је аргумент жртвовања за дете веома користан. Или једини могући. Зато што је заправо истинит.
Родитељи великог броја деце морају много да раде за мали новац, са свакодневним мачем неизвесности изнад главе, јер и то мало може да нестане. Они ће се одрећи свега да би свом детету приуштили све. Тако ће деца ходати у модерним патикама, са савременим телефонима, јер треба да имају свест како нису гори од других, чији родитељи такође немају, али ће се снаћи. Родитељ ће навлачити кратко ћебе својих прихода, спајати крајеве картица и дозвољених минуса, правити акробације, али ће детету платити сваки хир који заједница прописује. А заједница је одавно почела прописивати све више стандарде и процењивати статус појединца на основу материјалних ствари којима је окружен. Што је сиромаштво веће, то је дубља потреба да се окитимо симболима престижа.
И тако долазимо у стање апсолутног лицемерја. Радимо за дете до изнемоглости, одричемо се свега, купујемо му безграничне количине одела и играчака, а дете је за то време само.
Само је и када после таквог посла дођемо кући јер смо измождени и неупотребљиви.
Само је и кад му платимо прескупу рекреативну наставу на некој планини у вансезони тешећи се чињеницом да бар оно путује кад не можемо ми.
Лицемерни смо јер смо оставили сопствено дете да блуди по кући препуштено само себи, да осећа грижу савести јер се родитељ сатире, зато што смо упали у зачарани круг лажних вредности.
Детету је потребна само љубав, топлина, ушушканост породице. И годишњи одмор. Са родитељима. Све до времена када му друштво вршњака почне бивати важније од породице.
То летовање почиње још од момента планирања када се замишља где ће се све отићи и шта ће се доживети. Када дете почне да рачуна колико још ноћи треба да спава до поласка. Када се пакују кофери и бира све оно што је потребно јер не сме ништа да фали. Када се седа у кола, најчешће у зору. Када се успут једу сендвичи и мрви по седишту, а сок се увек проспе. Када се коначно стигне после бар три свађе. Па се пакују ствари у непознатим ормарима и жури на плажу, а родитељи кажу: само да попијемо кафу. И то не може да се дочека. Када наступе дани лепоте и радости. А онда почне да се ближи повратак, па се и томе радујеш. Јер волиш своју кућу и друштво из улице.
Оваква летовања смо заборавили, а она су битнија од конфигурације сваког телефона или марке патика. Јер телефон се поквари, патике се омале, а сећања на овакво летовање остају вечно. Треба само обрнути точак вредности.
И сад ће свако рећи како не може он сам тако радити, како не може дозволити да његово дете буде изузетак јер ће се у разреду издвојити као неко ко нема све што треба да има по законима овог нашег извитопереног друштва. Па, неко мора први почети, објаснити и себи и свом детету шта је у животу стварно битно, а шта нам је наметнуто као погрешно. Избор је лак. Дете не треба да буде само док ми жонглирамо у покушају да му створимо илузију монетарног раја који у кући важи само за њега. На задовољно тело се може обући и мајица из секндхенда, може се све једноставније и јефтиније, само се љубав и топлина породичног дружења не може купити ни заменити ничим другим.
Немам намеру да овим излагањем набијам било коме грижу савести или продубљујем осећај немоћи. Само причам на основу личног искуства. Јер…у данима детињства, ја сам имала, па немала. Прво сам сазнала шта је радост породичног годишњег одмора, а онда је он, стицајем несрећних околности, престао да постоји, па сам два лета заредом послата на море са ђацима. Тако се то звало: ићи на море са ђацима. Дечије летовалиште, неколико наставника, строга сатница, улазак и излазак из воде на пиштаљку, дизање и спуштање заставе уз химну ујутру и увече. Не, није ми сметао концепт овог летовања. Моја генерација је тако расла. Сметало ми је то што сам сама, што ми је највећа радост била када током ручка чујем како имам телефонски позив од куће, па трчим да се јавим. Сметало ми је то што, после гашења светла, у спаваоници настане пусти мрак и зима. Зато сам се вратила кући са пола кофера сувенира које сам опсесивно куповала мислећи како ћу обрадовати родитеље. Јер ми је само та радост била потребна. Моји родитељи ми то нису могли платити. А желели су да би их савест мање гризла. Да би детету приуштили оно што је њима недоступно. Само…љубав нема цену.
Као носилац оваквог искуства нисам се никад дала преварити. Годишњи одмор је остао закон. Нема везе да ли пакујемо торбе за море, село, градску плажу, камповање. Битно је да их пакујемо заједно и да бројимо колико још пута треба да спавамо до поласка. Све док дете осети да су родитељи досадни и да ће му са друштвом ипак бити боље.
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца.