Deca imaju pravo na slobodno vreme, učešće u kulturnim i umetničkim aktivnostima, odmor, relaksaciju i igru na način koji je u skladu sa njihovim godinama. Međutim, važnost igre za razvoj i učenje dece je često potcenjena od strane odraslih zato što:
– imaju usko shvatanje igre
– smatraju da je igra samo za rekreaciju
– ignorišu važnost igre za razvoj i učenje, smatrajući da je igra gubljenje vremena Igra nije gubljenje vremena.
Ona utiče na fizički i motorički razvoj dece, kognitivni razvoj, razvoj jezičkih spsobnosti, socio-emotivni razvoj, a ima pozitivan uticaj na zdravlje dece. Igra se takođe moze koristiti u terapeutske svrhe.
VAŽNOST IGRE ZA RAZVOJ DETETA
Fizički i motorički razvoj podrazumeva visinu, težinu, izgled, kao i razvoj fine i grube motorike. Deca se kao bebe slobodno igraju sa ručicama i nožicama, kasnije počinju da hodaju, da se penju, uspostavljaju ravnotežu tela, kopaju, guraju, manipulišu predmetima. Crtanje, slikanje, škrabanje utiče na razvoj fine motorike kod dece.
Kognitivni razvoj kod dece uključuje razvoj pojma o sebi, usvajanje pojmova o veličini, obliku i usvajanje boja. Deci treba dopustiti da slobodno istražuju okolinu i predmete. Na taj način im se omogućava razvoj osećaja dostignuća i samostalnosti. Treba im dopustiti da ponavljaju neku aktivnost sve dok ne savladaju u potpunosti određenu veštinu i sposobnost.
U polju kognitivnog razvoja, igrom se razvijaju razne sposobnosti: merenje, procenjivanje, balansiranje, spacijalne sposobnosti, reverzibilnost, logičke klasifikacije…
Socio-emotivni razvoj uključuje razvijanje odnosa, kao i razvoj ponašanja i socijalnih veština zbog kojih će deca biti prihvaćena u školi i društvu.
Igre u prvim godinama života su samostalne. Deca uče da budu kreativna i da se zabavljaju sama za sebe.
Kasnije, kada deca malo poodrastu, karakteristična je vrsta paralelnih igara. Deca koriste slične igračke, igraju se na sličan način, ali odvojeno, nema saradnje. Deca tako mogu videti kako se druga deca igraju i to oponašati. Ove igre omogućavaju deci da shvate da svako funkcioniše posebno, odvojeno, da svako ima svoje ideje i načine igre.
Nakon paralelnih igara imamo saradničke igre u kojima deca sarađuju, pričaju o onome šta rade, dele igračke i postavljaju pitanja jedni drugima. Ove igre uče decu da dele i da vode razgovor.
I na kraju imamo kooperativne igre gde deca stupaju u interakciju sa zajedničkim ciljem, deca uče da sarađuju, razvijaju odgovornost, uče da poštuju pravila i druge. Aktivnosti kao što su pevanje, pričanje priča, igre glume i slično, omogućavaju deci bolje poznavanje svojih osećanja a i osecanja drugih.
Razvoj jezičkih sposobnosti se odvija kroz jezičke igre, igre u grupi, zagonetke i slično. Igra pomaže deci sa emocionalnim problemima i problemima u ponašanju. Igre sa lutkama, modeliranje gline, slikanje prstima olakšava deci da upoznaju sebe i prevaziđu probleme.
ZA IGRU NISU POTREBNE SKUPE IGRAČKE
Deca koja dolaze iz siromašnih porodica nemaju puno igračaka, ali ih pronalaze u svom okruženju. Kao primere možemo navesti decu koja sviraju na fruli napravljenoj od običnog drveta, decu koja se igraju kamenčićima, kanapima, gumama, raznim igrama za koje nisu potrebne skupe igračke. Zapravo, često skupe igračke blokiraju razvoj mašte kod dece, zato što su “završene”, dete nema šta da im doda. Obična kutija može da bude kuća, auto, pegla, torta… sve što dete poželi da ona bude. Igračka koja je napravljena u obliku pegle, potpuno nalik na peglu, deci ne ostavlja prostor da svojom maštom od nje naprave nešto drugo.
U proizvodnji igračaka, treba voditi računa da igračke bude bezbedne i da imaju edukativnu vrednost za dete, da ne budu skupe i da budu bezopasne za decu. Obrazovne institucije trebaju prepoznati važnost igre i takva shvatanja širiti među roditeljima i nastavnicima, trebaju ohrabriti kreativnost i njeno ispoljavanje bez obzira na socioekonomski status, pol, veru, naciju, prepoznati talente i ohrabrivati ih.
Roditelji i nastavnici trebaju naći vremena za igru sa decom, brinuti o sigurnosti dece tokom igre, naučiti decu da se igraju sa jeftinim i lako dostupnim materijalom, ohrabrivati kreativnu igru pre nego stereotipnu, pomoći deci da se izbore za zdravu ravnotežu između igre i učenja.
Kod igre je potrebno izbegavati sledeće :
– ne nametati deci standarde odraslih
– ne podsećati decu uvek da trebaju čuvati bojice, bojanke, sveske i sl.
– ne postavljati rigidna pravila, ne ograničavati decu i njihovu slobodu, ne kočiti kreativnost i originalnost
– razbijati stereotipe poput onih da se samo dečaci igraju loptom a devojčice lutkicama
-ne iskazivati negativne stavove prema dečjoj igri smatrajući je gubljenjem vremena
-ne koristiti monotone fraze pri pohvaljivanju deteta