У српским медијима ђаци су на насловним странама када неко некога избоде ножем, кад се шамарају, кад су злостављани, када их однесе дрога…
Када освајају светске награде и медаље, помену их на шестој страни, на десет квадратних центиметара.
Ко је жељан насловне стране, у буквалном или пренесеном значењу, види шта му је чинити.
У школи се, такође, неупоредиво више бавимо лошим и проблематичним ученицима, него оним сјајним.
Најмање се бавимо децом која гурају кроз живот како знају и умеју, не жале се, не траже изговоре, подносе живот и ћуте. О њима понешто знају одељењске старешине, а предметни наставници мало, или нимало. Не бих да нас браним, али ипак постоје чињенице које су и те како заслужне за такво стање – преобимни програми кроз које заједно са ђацима јурцамо ко муве без главе, премали број часова, превише ђака у одељењу. Немаш кад ни да их питаш како су.
Е, зато овај текст посвећујем свим нашим ђацима које не стижемо да питамо како су.
Имам ја тако неке ђаке који устану сваког јутра нешто после пет, спреме се, па пешаче пола сата до прве аутобуске станице, а онда преседају и чекају на другој, да би само стигли до школе. Често стигну мокри, а до великог одмора огладне као да су јуче јели последњи пут.
После наставе их чека исти пут. Многи кући стигну тек око четири поподне. Њихов радни дан траје десет, једанаест сати. Тек онда могу да раде домаће задатке и уче.
Имам и ђаке који унајвеће раде с очевима у радионицама. Цела породица је срећна кад неко код тате наручи ограду, или увођење струје у новоизграђену кућу. Да би новац што пре стигао, купио се огрев, поправио замрзивач, купила зимска јакна, тати треба помоћ. Ускачу наши ђаци, помажу, уче занат од оца. И редовно похађају наставу. Буду некад уморни, некад поспани, некад неспремни за час. Ми брзоплето закључимо да су лењи, да су играли игрице целе ноћи.
Имам, нажалост, и ђаке који су остали без мајке или оца.
Неки од њих сами кувају, перу, пеглају, одржавају кућу, чувају млађу браћу и сестре. То се на њима у школи не види. Чисти, уредни, одговорни.
Имам ја тако и неке ђаке који су годинама нарушеног здравља. Неки су на инсулину, неки су астматичари, има их и са епилепсијом, срчаним сметњама… За њих обично знамо. Одељењски старешина нас обавести и упути како треба да реагујемо ако буде потребно.
Имам и ђаке који тренутно пролазе кроз велике проблеме. Ти ће проблеми проћи, али су тренутно ђаку велико бреме на леђима. Можда је мајка са млађим братом у болници, или је бака која живи са њима тешко болесна и на самрти… А нама тромесечје, па притискају да сваки ђак мора имати оцене, и ми их испитујемо, тестирамо, оцењујемо, процењујемо.
Свима њима одајем признање за сваки дан проведен у школи, некашњење на наставу, за урађен домаћи задатак, за научено градиво, добру оцену. И нешто размишљам – можда бисмо могли у дневне припреме да уведемо део који се зове Како си данас?, па да тек онда иде уводни део и све по реду. Пуне су нам учионице таквих ђака, а њихови проблеми не стижу на дневни ред. Док се бавимо онима којима смањујемо оцене из владања, ови нам промичу.
Упознајте своје ђаке пре него што вам оду из школе.
Када видите да се спорије од осталих пакују, да последњи напуштају вашу учионицу, питајте их, онако узгред, како су.
Можда су добро, а можда су много жељни разговора.
Извор: Клотфркет