„Млади не разумеју како размишљају и шта осећају старији. Али старци су криви, ако заборављају шта значи бити млад“.
Дамблдор („Хари Потер“)
Дошли су заједно. Муж и жена. Први пут код мене. Ја сам уморна (5-та консултација заредом), помало гладна, али потпуно смирена.
– Ја сам први пут код психолога! – говори раздражено мушкарац. – Жена ме је убедила да дођемо овде.
– И?
– Шта „и“?Имам сина. Ми имамо сина. Сина дебила! – нервозно одговара он.
– Дебил је – психијатријска дијагноза, – кажем ја смирено. Ваш син је у овом смислу дебил?
Мушкарац већ почиње да ме гледа као дебила. Онда прелази погледом на жену, немо питајући: „Код кога си ме, уопште, довела?“
Она се скупила, седи на крају столице, скреће поглед. Руке сместила међу колена. Он почиње да се мршти, окреће се према мени, ћути. Ћутим и ја. Навиру емоције, нервира се све више и више.
– Па, ви сте психолог, зар не? Хм… Па, реците ми шта треба да радим са њим?
– Са ким?
– Са сином!
– А шта је са њим?
Мушкарац шири очи, изненађујући се мојој глупости и неспособности да читам мисли. Опет се окреће према жени са питањем: „Где си пронашла ову будалу?“ Али, жена је искусан војник, седи не подижући поглед, и само по бледилу њеног лица, ја разумем – сву своју снагу потрошила је на то да би довела мужа овде.
– Он не види даље од свог носа! Балавац! 14 година, а понаша се као…
– Као?
– Долазим кући. С посла. Његове патике стоје насред ходника. Ја њему: „Да ли ишта знаш да урадиш у животу? Барем патике склони на место“ Сто пута сам му говорио да не оставља обућу насред ходника. Али, не, дебил ништа не разуме. Све му у животу изгледа лако.
Ево, поломио је нови телефон. Ништа не цени. Ништа ми не прича, не поверава ми се. Са мајком се свађа. Код куће ништа не ради. Причао, не причао, као да се обраћам зиду. И како да се понашам према њему? Како да пронађемо заједнички језик? Ви сте психолог, па онда реците ви мени! Имате ли икакав рецепт?
– Има, – одговарам, нарушавајући све каноне психолошке праксе.
– Имате и решење?
– Има,- изненађујем се, још више, свом безобразлуку.
Да разумете, постоји алгоритам психолошке консултације. Поготово прве. И мене су учили да је први састанак – збир информација, дефиниција проблема, успостављање контакта. Ни о каквој терапији нема ни речи. Посебно о проналаску било којег решења проблема. Не знам шта ми би…
– Јесам ли вас исправно схватила да ви не знате како да причате са сином, и не можете пронаћи са њим заједнички језик?
– Па да, рекао сам већ!
– Решење постоји, веома је једноставно. Али не знам, да ли ћете га прихватити – кажем, са апсолутном искреном сумњом.
– И? Реците!
– Како је име вашем сину?
– Александар.
И онда ја вадим лист папира, маркер, пишем: „Син Александар, 14 година“, ставим у удаљени угао ординације и предлажем мушкарцу да замисли свог сина како стоји на овом листу.
Мушкарац дуго размишља..
– Успели сте?
– Да.
– А сада, спорим корацима приђите папиру, станите на њега, уђите у тело сина, и постаните он.
Очигледно сумњајући, мушкарац тако учини. Затвара очи и дуго ћути…
– А сада, реците шта осећате?
– Страшну самоћу. Сузе у грлу. Потребу да плачем.
– Зашто?
– Од љутње… Сви звоцају, шутирају… Ово није добро, оно не ваља.. Не желим ни да живим. Као да сам за све, нека наказа.
– За кога – за све?
– Па за свакога.
– За кога?
– Па… за оца.
– А шта би желео од њега?
– Да ме барем једном похвали. Упита- како сам. Да не виче стално. Да… и ја сам, ипак, мушкарац, да се поноси мноме…
– Удахните, и на издаху, сиђите са листа.
Мушкарац ћутећи прилази столици, седа. Тишина. Жена брише сузе.
– Све сам схватио, – изненада тихо, готово шапатом, рече отац. – Све сам схватио… Исто сам се тако осећао док сам био мали. А од оца само- придике. Сада ја то исто радим. Све сам схватио… Хвала.
Његове очи, као и очи његове жене- зелене. Јасне. Добре. Осећајне…
Све је трајало 18 минута. Први пут у мом животу…