Dan kada sam bila najlepša mama na svetu

6 septembra, 2017

To jutro nije se mnogo razlikovalo od drugih. Alarm na mobilnom je zvonio dva puta; prvi put kada je bilo vreme da ustanem, a drugi put kao opomena. Naravno da sam se jedva digla na drugo zvono. Kao, naspavana, a u stvari sam silom sela na ivicu kreveta i razmišljala, u čemu li je simbolika sna u kome sam pod rukom nosila motorcikl (!) čije su obe gume probušene…

Spremala sam se za posao, uobičajena trka protiv vremena i ono klasično ajde više da li si piškila prestani da gledaš crtane obuci se jer ako se ne obučeš u vrtić ideš tako u pidžami neću više da te čekam… U ogledalu sam videla umornu sebe, s podočnjacima i pokušajem šminke ne bih li nekim čudom izgledala sveže i orna za rad. Ponovo sam legla kasno, i ponovo sam bila neispavana, frustrirana, nervozna. Leđa su me bolela, godinama vučem neizlečen lumbago – koja sama majka uopšte ima vremena za lekara i fizikalnu terapiju.
Raspoloženje nula.
Dohvatila sam prvu haljinu koju sam ugledala, frizura u pokušaju, kosa puna viklera koji su tu prenoćili. Stan mi je bio u haosu, veš neispeglan, sudovi prljavi
A onda…
Život kroz pogled šestogodišnjaka
Mama želim da nikada ne ostariš, i želim da uvek ostanem dete, da uvek budem tvoja beba. Da nikada ne umremo, ni ti, ni ja, ni baka, ni tata…
Prišla mi je, uhvatila me za ruku i pogledala iskrzan lak na mojim noktima.
Mama kako ti je lep ovaj lak…
Dotakla mi je haljinu, odmakla se:
Mnogo ti je lepa haljina, i tako je mekana… Hoćeš li da mi je pokloniš kad porastem?
Zagledala se u moje umorno lice:
Baš ti je lep karmin, a sviđa mi se i ta plava boja na očima..
Zagrlila me je.
Ti si najlepša i najmekša mama na svetu.
Život kroz pogled šestogodišnjaka…
Čarolija.
Njoj neispeglan veš nije smetao. Obradovala se jer je njena omiljena haljina ponovo bila čista..
Nije videla bore na mom licu, podočnjake, vene na nogama, višak kilograma.
Za nju sam bila najlepša i najbolja mama na svetu.
Mama, kad porastem, znaš šta ću biti? Biću mama, baš kao ti!
Tog dana sam najzad sastavila bilans proteklih šest godina – šta sam sve uspela da uradim, da postignem.
Bilans mojih šest godina majčinstva
Bilo je teško. Bilo je stresno, naporno.
Bilo je neprospavanih noći, suza i straha.
Nisam uvek radila ono što je trebalo.
Često nisam ni znala ni šta, ni kako, ni zašto. Jednostavno sam gurala dalje, i tako iz dana u dan.
Jer drugog izbora nisam imala. Od prve cucle, prvih cipelica, jaslica, preko prve temperature, pa sve do današnjeg dana.
Da li sam taj period zauvek prevazišla?
Ne znam.
Ali makar mogu da kažem da sam sada svesna puta koji smo zajedno prošle, i da se magla u kojoj sam živela, najzad podigla.
Pre nego što se moja ćerka rodila, nabavila sam i pročitala sve postojeće knjige o roditeljstvu.
U tim knjigama sve lepo piše, šta protiv grčeva, kako uspavati bebu, šta ako ovo, a šta ako ono.
Ali nigde nisam pročitala da ću biti premorena, isfrustrirana, da ću večito juriti onu drugu čarapu po korpi za veš, ili da će mi zadnje sedište automobila stalno biti puno mrva i pocepanih papirnatih maramica.
I još nešto su zaboravili da spomenu: da će našoj deci najlepša večera biti obične viršle zalivene čašom jogurta, ili palačinke sa eurokremom.
Nigde nije pisalo da njima neće biti važan najnoviji model kolica ili haljina iz skupog dečijeg butika, već ljubav, pažnja i zagrljaj.
I kokice.
Izvor: sacekajmalo.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama