На конференцији коју сам недавно посетила било је постављено питање: “Колико вас се боји да ћете се претворити у своју мајку?”
Готово све особе у дворани су подигле руку.
Срце ме је заболело…
Болело ме је не само због људи у тој просторији (а сви су били дивна, креативна људска бића). Срце ме је болело и због њихових мајки које ће увек бити просуђиване као неуспешне.
Јер, побогу, никад не престајемо кривити своје мајке, зар не?!
Колико година, колико новца, колико енергије смо потрошили индивидуално и глобално причајући о томе како су нас наше мајке изневериле?
Оно што данас желим да кажем је: можемо ли да направимо паузу, барем један дан, и покажемо мало милости према мајкама?
Јер бити мајка је немогуће. Не мислим да је тешко. Мислим: НЕМОГУЋЕ ЈЕ.
Као култура очекујемо од мајки да једноставно не буду људска бића. Мајке би требало да буду некаква комбинација Богородице, мајке Терезе, Супержене и Гаие. Немилосрдан стандард савршенства. Немилосрдан!
Не дај Боже да мајка буде исцрпљена и преплављена.
Не дај Боже да не разуме своју децу.
Не дај Боже да нема дара за подизање деце.
Не дај Боже да има своје жеље и чежње.
Не дај Боже да икад буде престрављена, суицидна или безнадежна, да осећа досаду, збуњеност или бес.
Не дај Боже да осећа да је живот разочарао или да има неку зависност или менталну болест.
Не дај Боже да се икад сломи.
Не дај Боже да не може контролисати свој бес.
Не дај Боже да погреши, на било који начин, заувек ће бити ожигосана као ЛОША МАЈКА. И то јој никад нећемо опростити.
Моје питање је: можемо ли данас паузирати с осуђивањем мајки и показати им уместо тога саосећање?
То не значи да је ОК оно што вам се догађало док сте били у дете, да је у реду ако је ваша мајка била престрога. То не значи да ваш бол није стваран… само значи да је можда и њен бол био стваран.
А ако сте и саме мајке и никад не престајете осуђивати себе због неуспеха…можете ли, молим вас, престати на један дан?!
Имај према себи милости. Само један дан.”
Аутор: Elizabeth Gilbert