U inkluziju smo krenuli prebrzo i bez ozbiljnijih priprema, pa su i rezultati manji od očekivanih, kazala je svojevremeno dr Jasmina Kovačević, bivša dekanka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Mnogi zaposleni u prosveti smatraju da inkluzija ima smisla ukoliko deca nisu agresivna i nisu pretnja za okolinu. Ali, pitaju se, šta raditi sa decom koja umeju da udare, i to prilično snažno, učitelje i nastavnike, koja uznemiravaju drugu decu, pred njima skidaju donji veš, ujedaju, bacaju makaze i šta dohvate po učionici, šutiraju predmete pred sobom…
Prosvetni radnici tvrde da se maksimalno trude oko dece sa smetnjama u razvoju, ali da oni nisu školovani za psihologe, defektologe da bi najadekvatnije odreagovali u ekscesnim situacijama. Oni smatraju da je za neku decu inkluzija blagotvorna i da im zaista pomaže u socijalizaciji i razvoju potencijala, ali da neki đaci svojim ponašanjem ugrožavaju bezbednost nastavnika i onemogućavaju ostale učenike da uspešno prate nastavu. Prosvetari smatraju da bi zakon o inkluziji trebalo preispitati i pogledati iskustva drugih zemalja.
Profesor dr Svetomir Bojanin, dečiji neuropsihijatar, govorio je za života da problem vidi u tome što školski stručni timovi nisu na vreme obratili pažnju na to da je osnovnoj školi neophodan defektolog. Psiholog dijagnostikuje, učitelj uči neke stvari, ali defektolog je lekar u malom koji treba da je u školi, smatrao je.
Predlagao je prof. Bojanin da se, umesto sadašnjeg modela inkluzije koji je uveden 2009, primeni, po njegovim rečima – bolji model, koji se koristi u nekim evropskim zemljama – da se u okviru redovnih škola otvore posebna odeljenja, tako da deca sa posebnim potrebama mogu zajedno sa ostalom decom da crtaju, idu na izložbe, rade neke fizičke vežbe ili da se druže, ali da se nastava iz matematike, književnosti, biologije izvodi posebno.
”Kad na času matematike nastavnik postavi neko teže pitanje i dete sa smetnjama u razvoju podigne ruku, svi se okrenu prema njemu iščekujući odgovor. I kad to dete kaže nešto pogrešno, vršnjaci počnu da mu se smeju, a njih to najviše pogađa.” – ukazivao je doktor Svetomi Bojanin, verovatno najistaknutiji dečji psihijatar svog vremena.
– To što će neki roditelji biti srećni da im dete ide u redovnu školu iako za to nema preduslova, to je problem roditeljskog koncepta o sebi i svojoj porodici. Mislim da hendikep deteta roditelji treba da pravilno prihvate i da se više i češće obraćaju defektološkoj službi, koja najbolje razume taj problem. Deci se, kako su vekovima govorili pametni ljudi, ne sme davati više nego što ona mogu i razumeju, jer škola mora biti prema kroju deteta. Prema deci se mora biti prvo human, pa onda stručan – govorio je profesor dr Bojanin.
Profesorka dr Jasmina Kovačević, dekan Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smatra da naša zemlja ima dugu tradiciju u obrazovanju dece ometene u razvoju i podseća da su prve škole, po ugledu na evropski sistem rada, najpre bile privatnog karaktera, a da su posle Drugog svetskog rata otvarane kao državne institucije.
Postojale su tzv. specijane škole diferencirane prema tipu ometenosti, kao, na primer: škole za gluve i nagluve, škole za slepe i slabovide, škole za intelektualno ometene, koje i danas postoje, ali u promenjenom obliku. Pored posebnih škola, deca su mogla posle posebnih priprema, ako tako procene stručnjaci, da se uključe u redovne škole.
Tako da je u našoj zemlji i pre zakona iz 2009. postojala praksa uključivanja dece ometene u razvoju u redovne razrede. Procenu da li će se dete uključiti u redovnu ili „specijalnu“ školu vršila je komisija za razvrstavanje, koja je imala defektologa kao stalnog člana tima. Međutim, po sadašnjem zakonu, procena se obavlja na nivou interresorne komisije u kojoj defektolog nije stalni član tima, što po mišljenju defektologa nije adekvatno rešenje. Interresorna komisija procenjuje i oblik podrške deci ometenoj u razvoju, ali konačnu odluku da li će se dete uključiti ili neće u redovnu školu, ona ne donosi, već daje preporuku.
– Pokušaj da se izgradi tolerantnije društvo usmereno ka uvažavanju i poštovanju različitosti, na samom početku nije doživeo očekivane rezultate, jer smo bez ozbiljnijih priprema i prebrzo krenuli u proces inkluzije. Inkluzivno obrazovanje zahteva, pored adekvatnih tehničkih uslova i kadrovskog potencijala, i adekvatnu procenu dece, u smislu njihovih realnih mogućnosti i sposobnosti i uslova pod kojim mogu da se uključe u redovne razrede. Naravno, neophodna je i stalna podrška nastavnom kadru jer oni kroz svoja bazična obrazovanja ne stiču znanja za rad sa decom ometenom u razvoju. Ako je inkluzija put ka kvalitetnijem i humanijem obrazovanju, potrebno je da ti principi podjednako važe i za svu ostalu decu koja su u sistemu obrazovanja, to jest i za decu prosečnih sposobnosti ali i za talentovanu decu – rekla je profesorka dr Jasmina Kovačević, uz napomenu da smo u tom velikom poslu izgubili ono što je i bilo polazište, a to je dete.
– Zato nam je praksa i puna primera da dete počne sa obrazovanjem u redovnoj školi, ali zbog neadekvatne podrške ili procene postane samo „problem“ koji ili narušava radnu disciplinu, pa su svi u razredu i učenici i nastavnici više okupirani time kako da uspostave normalan proces rada, nego samim radom, ili u drugoj krajnosti, dobije svoje mesto u nekom uglu učionice, izolovano od ostale dece, i dok svi rade i raduju se napretku, ono, iako u punoj učionici, ostaje samo sa svojim problemom – kaže dr Kovačević.
Dragoljub Stevanović
Izvor: www.detinjarije.com