Zamislimo situaciju u kojoj bi se u stručnu diskusiju nuklearnih fizičara na nekom portalu ubacio profesor književnosti, i fizičarima, od kojih su neki eminentni naučnici, počeo onako kafanski da deli lekcije, podučava ih, a onda i da ih vređa lepeći im etikete kako su neznalice, neradnici, kako su preplaćeni itd.
Šta bismo mislili o takvom profesoru književnosti?
Možda niko od fizičara ne bi reagovao, to bi im bilo ispod časti, možda bi neko pristojno prokomentarisao kako nekompetentnim ljudima nije mesto u takvom razgovoru. Ali, šira javnost bi verovatno reagovala i otvoreno osudila ovakav nastup profesora, gde bi se verovatno našao i izraz „primitivno“.
E, upravo tako izgleda i kada se očigledno nekompetentni i nestručni ljudi, po direktivi, javljaju i komentarišu prosvetne fenomene i probleme, ne libeći se da pritom upotrebe i vrlo grube, nepristojne i nevaspitane izraze. I još, u tom neznanju, dok pokazuju nadmenost i aroganciju, oni šalju jasnu poruku da prosvetare treba dodatno poniziti i da je to sada „in“. Tako može i tako treba, navali narode, odrešene su ti ruke, ako si ikada imao kompleks intelektualne inferiornosti, i ako imaš probleme sa pismenošću, sad je prilika da taj kompleks lečiš! Jer ovo je vreme rijalitija — tu se svi snovi ostvaruju.
U savremenom društvu, obilje informacija ne donosi nužno i mudrost. Naprotiv, upravo u vremenu digitalne prezasićenosti, sve češće se susrećemo sa pojavom koja bi se mogla nazvati „simulakrum znanja“ – spoljnim, praznim oblikom upućenosti, lišenim dubine razumevanja, koji zamagljuje granicu između stvarnog uvida i puke imitacije intelektualne pozicije. Nosioci tog simulakruma znanja nikako ne mogu biti pojedinci koji ćute o stvarima koje ne poznaju – već upravo oni koji najglasnije govore.
U pitanju je složen društveni fenomen u kome pojedinci, sa ograničenim intelektualnim kapacitetima, usvajaju i ponavljaju floskule i fraze koje su pokupili iz rijaliti programa, izjava političara, medijskih spinova ili viralnih sadržaja sa društvenih mreža. Te izgovorene konstrukcije često deluju kao dokazi o obaveštenosti, ali u svojoj suštini one predstavljaju niz proizvoljnih iskaza, najčešće lišenih koherentne logike, istorijskog konteksta i etičkog uvida. Reč je o jeftinoj, novokomponovanoj retorici čija je jedina svrha da proizvede osećaj lažnog znanja – osećaj koji brzo prerasta u uverenje o sopstvenoj superiornosti.
Takvi pojedinci deluju u polju koje nije intelektualni dijalog, već diskurzivno nasilje. Njihova reč nije otvoreni poziv na razmenu mišljenja, već osuda, presuda i etiketiranje. Kada im se ponude argumenti, dokazi ili analize koje opovrgavaju njihove tvrdnje, oni ne reaguju kritički, već agresivno. Odbrambeni mehanizam sastoji se u upornom ponavljanju istih teza, bez obzira na poraz u racionalnoj areni. Reč je o govoru koji više nije sredstvo razumevanja, već instrument dominacije.
U epistemološkom smislu, ovde imamo posla sa oblikom „epistemološke bahatosti“, kako bi to rekao Hoze Medina: uverenje da posedujemo znanje tamo gde ga nemamo, praćeno odbacivanjem korektivnih povratnih informacija. Ova epistemološka patologija ima ozbiljne društvene posledice. Kada se spoji sa institucionalnim autoritetom, partijsko-klijentelističkom mrežom i osećajem lične frustracije, ona postaje sredstvo represije nad onima koji znanje zaista poseduju – nad nastavnicima, naučnicima, umetnicima, lekarima, odnosno nad onima koji traganje za istinom ne svode na lojalnost.
Posebno opasan oblik ove pojave javlja se kada ovi rijaliti autoriteti dobiju mogućnost da, kao članovi saveta roditelja, školskih odbora ili drugih upravnih tela, kadriraju unutar obrazovnog sistema. Tada se, bez ikakvog zazora, upuštaju u komentarisanje rada nastavnika, iznoseći „oštre“ stavove koji neretko prerastaju u otvorene uvrede – često vrlo primitivne. Ne ustežu se da predlažu smene pojedinih nastavnika koji nisu po volji njihovoj opciji, otvoreno se zalažući za „svoje“ kandidate, bez obzira na njihovu stručnost, iskustvo ili kvalitet. Ti kandidati mogu biti nestručni, nedovoljno obrazovani ili znatno manje kompetentni od onih koje žele da eliminišu – ali su podobni. Jer u tom modelu odlučivanja, kriterijum nije znanje, već lojalnost. Ko te pita za kvalitet kad su u pitanju stranački poeni!
Nastavnici su danas posebno na udaru. Njihov rad podvrgnut je neprestanoj difamaciji od strane upravo onih koji su sistem obrazovanja iskusili kao neprijatnost, neuspeh ili poniženje – i to najčešće ne zato što su bili žrtve obrazovnog sistema, već zato što im je sistem postavio granicu koju nisu mogli da pređu i preskoče.
Sada, u poziciji političke ili institucionalne moći, pokušavaju da se obračunaju sa simbolima tog nekadašnjeg osećaja inferiornosti. U tom obračunu obrazovanje mora biti poniženo, znanje obesmišljeno, a intelektualna nezavisnost prikazana kao arogancija.
Ono što ovaj fenomen čini posebno zabrinjavajućim jeste nedostatak unutrašnje doslednosti kod ovih aktera. Njihova ideološka orijentacija menja se bez unutrašnje dileme – nikad se ne preispituju – već zbog naređenja ili koristi. Njihova vernost „Velikom Tati“, kako bi rekao Slavoj Žižek, nije posledica dubokog identifikacionog procesa, već čisto pragmatičnog odnosa: lojalnost traje dok traje interes. Istu rečenicu koju danas koriste da opravdaju ponižavanje nastavnika, sutra će, ako se promeni politička klima, izgovarati da bi ih branili – ali ne zbog principa, već zbog direktive.
Tu se razotkriva potpuna dezintegracija etičkog subjekta. Nema unutrašnjih svetinja, nema ličnih granica, nema stida od neznanja. Postoji samo prilagođavanje diskursu koji donosi trenutnu korist. U tom smislu, ovi pojedinci neće biti ideološki protivnici – jer oni su ideološki prazni. Njihova jedina ideologija je konformizam.
Životna priča ovakvih „subjekata“ mogla bi biti sledeća: oni su završili osnovnu i srednju školu sa nekim osrednjim, možda čak i boljim uspehom. Nalazili su opravdanje i izgovor (zašto to nije najbolje) u tome da su ih nastavnici „mrzeli“. Zato što su postavljali nezgodna pitanja, na granici genijalnosti koja nije bila shvaćena, govorili su prijateljima posle prvog litra. Na fakultetu nisu prošli prijemni ispit, ili su ga upisali pa su kasnije ubrzo stali. Zaposlili su se, uz stranačku podršku, rešeni da napreduju u društvenoj hijerarhiji. Trebalo je ispuniti još jednu formalnost: diploma visoke škole. Ha, pa zar je to neki problem? Privatni fakultet u D. završava se po ubrzanom kursu, potrebno je samo nešto novca. Fakultet ima akreditaciju, što znači da njegova diploma vredi pred zakonom isto kao i diploma bilo koje druge visoke škole. I za kratko vreme, i taj problem je rešen. Put ka ostvarenju snova je otvoren.
„Mi znamo šta je dobro, razumemo to, al ne marimo“ – kaže Fedra u Euripidovoj tragediji „Hipolit“ u drugačijem kontekstu, ali ova rečenica, u pravom smislu, ilustruje prethodnu priču.
Zato možda nije slučajno što je jezik, u svom najplićem, frazerskom i navijačkom obliku, postao sredstvo njihove emancipacije. Njime stiču osećaj moći koju ranije nisu imali, a sada se ta moć upotrebljava za obračun sa simbolima autoriteta koje nikada nisu mogli intelektualno da dosegnu. To je, u stvari, jedna tiha osveta slabih – naravno ne fizički, već moralno slabih, kao i onih koji nikada nisu stvarno naučili da misle, ali su naučili da ponavljaju. Sistem koji im za to aplaudira, trebalo bi temeljno da preispita svoju vrednosnu hijerarhiju.
Možda bi na ovom mestu valjalo ponoviti jednu parabolu koja se već našla na stranicama ovog portala:
Zamislimo, u jednom trenutku, staklenik, veliki, prelepi, stakleni vrt u kojem rastu dražesne biljke: klice dobrote, izdanci saosećanja, cvetovi znanja, istine i pravde. Unutra je toplo, svetlo, primećuje se velika pažnja i kontrola. Ljudi koji ulaze ostavljaju obuću napolju, peru ruke, utišavaju glas.
Ali čim se vrata ostave otvorena – makar na tren – sa spoljašnje strane, iz mraka, ulazi vetar. Nosi semenje korova, insekte, glodare. Cveće počinje da vene, tlo da se truje. I još gore: neki od posetilaca počnu da gaze po bašti, nehotice ili namerno. Pokazuju prstom, smeju se, čupaju ono što ne razumeju. Na kraju, staklenik eksplodira – polako nastaje hiljadu sitnih pukotina koje rastu dok se sve ne sruši.
Civilizacija podrazumeva osvajanje slobode, ali i jasne granice kada sloboda, zasnovana na nagonima, počne da ruši njene temelje.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora